Piše: Darija Bujas
Nas tri sjedimo ispred Kalafatića, pijemo kavicu i na suncu krademo Bogu dane.
Ma lipoga života, onako naslonjena na zidić, zatvorenih očiju, čak sam zaboravila da mi je u ruci kavica. Kako neću zaboravit kada je lagana papirnata ćikara. Ma dobra je i ova To Go, glavno da smo izašle iz kuće.
Sanja i Vedrana, imaju svoje teme, mene brate ne zanima što je Sanja ljuta na muža. Godinama joj govorim da se rastavi, ali neće maca da radi, onda trpi budalu. A i Vedrana me satrala sa svojom unukom, znam što je svaki dan pojela. Moja je toliko daleko da ne znam da li je danas uopće jela, a kamoli što je jela.
Lipo sam se isključila, ali dolazio mi je sa druge strane neki veseo i pun života ženski glas. Baš me zanimalo što pričaju. Pa nemojte sada reći da vi nikada ne prisluškujete, ja jesam i baš mi je bilo zabavno.
– Da vidiš kako je Marko oduševljen sada sa mojoj guzom.
Pa ti imaš dobru guzu.
– Znam, ali on kaže, da mi je sada vrh.
I koliko dugo treniraš?
-Nisam dugo, misec i po.
Znači kada bih sada upisala ples na štangi do lita bi i moja bila kao tvoja?
-Ma ne baš kao moja, ali puno bolja sigurno.
Na ovo zadnje sam se slatko nasmijala, naravno da ove dvi mlade cure ne primijete. Mogle bi otići, ali baš mi sve ovo nekako dobro zvuči, voljela bih vidjeti da li i moja guza može biti vrh. Čitala sam ja po interenetu i vidjela da puno glumica imaju vrh guzu, ali di ja, pa ja sam već baba po drugi put.
Ma dobro što sam baba, briga moju unučad što ja radim, ali zato briga sve druge oko mene, čak i ako nisu pored mene. Niti me ne poznaju, samo sam obukla visoke čizme, smijem se iz srca, već sam svima prolupala. Mogu mislit što bi bilo kada bih upisala ples na štangi. Ma ne mogu niti misliti!
Sanja, kada ti je Ivan zadnji put rekao da imaš dobru guzu?
-Ti stvarno nisi normalna.
Eto, što sam vam rekla i prijateljica mi kaže da nisam normalna. Ali što je to normalno?
Za mene da budem sretna, a u to ulazi i da budem njegovana.
Dok su one kukale nad svojim životom, ja sam uzela mobitel i na internetu upisala –ples na štangi Split.
– Halo, ovaj broj sam pronašla na internetu, kada mogu doći na trening.
Kada sam dobila odgovor pogledala sam prema prijateljicama i samo ih obavijestila.
-U utorak u šest popodne imamo trening, idemo se vrtiti oko štange.
-Koje štange?
-One, od koje će ti guza biti toliko vrh, da ti Ivan neće prigovarati, kada dođe velika cifra na kartici. A na tebe, Vedrana, će se zalipit takvi frajer da ćeš zaboravit da imaš unučad.
-Di se to trenira?- u jedan glas su upitale.
-Budite bez brige, vodi vas vaša Darija.
Ustale smo i veselim hodom punim optimizma krenule prema autu. Više se nije pričalo o unučadi, muževima, ili ne daj Bože svekrvama, smijale smo se na račun naših pedesetogodišnjih guza i kako ćemo im smanjiti bar dvadeset godina. Hoćemo li uspjeti? Zar je to bitno? Bitno je za nas da pokušamo, da damo životu šansu. Svi mi duboko u nama znamo što nas čini radosnim, ali izmišljeni ljudski moral nam uporno nameće njegovu radost.
Ja i moje prijateljice osjetile smo da će nas okretanje oko štange učiniti sretnima, priznajem više je bilo okretanje po parketu, ali zar je to bitno. Polako, popet ćemo se za godinu dana na štangu, di nam se žuri, život je naš, samo naš.
Koliko smo godina skinule našim guzama, vidjet će te ovo ljeto!