Piše: Aleksandar Novaković
&
Utrčala je drhćući u poluprazni prigradski autobus. Spustila se na kostur ledenog sedišta sa kojeg je neko skinuo tapacirung. Mašina je zabrektala kao da želi da izbaci kužnu beogradsku maglu. Krenuli su uz psovku sedokosog vozača i melodiju pokradenu od anonimnog kompozitora iz Anadolije. Na sledećoj stanici su se zaustavili pored crkve Svetog Jovana Vladimira, podignute u maniru novosrbijanske arhitekture devedesetih. Žurno se prekrstila a zatim zagrlila svoju imitaciju zlatne Fendi torbe. Novi putnici su rapidno punili autobus. Pored nje je seo čovek sa crnom kapom na glavi i dvadesetodinarskom maskom na licu. Kratko ga je osmotrila. Videle su se samo crne, lučno izvijene obrve i zlataste oči. Koža mu je bila za dve nijanse tamnija od njene. Odlučila je da se skupi na svom sedištu i gleda kroz prozor, brojeći stubove i trafike. Njegova pojava mu je bila odbojna do te mere da nije mogla sebi da dozvoli da se makar očeše sa tim četvrtastim muškim bićem spakovanim u crni kaput. Dve stanice niže, autobus je udario u ležećeg policajca. Maskirani je, nepripremljen, poskočio na sedištu i malo je gurnuo prema prozoru.
– Izvinite- promumlao je.
To je bilo to – prešao je granicu.
-Šta ti meni izvinite? Spopadaš poštene žene u prevozu.
-Ja nisam… ležeći policajac- pravdao se Maskirani.
– Šta nisi?! Pogledaj si kakav si! Maskiran! Ti si seksualni predator! Egzibicionista! Sa tim kaputom!
Raja u vozilu je, osećala je to, ili gledala u njenom pravcu direktno ili koristeći periferni vid, praveći se da zuri kroz musava stakla.Predstava je počela.
– Brnjičaru! Vakseru! Nije ti dovoljno što si uradio te gadosti sebi nego sad još naskačeš na sve što nosi suknju! Nije ni čudo što nosiš tu kapu i masku! Sigurno kriju ćelavu glavu i majmunsko lice! Nakazo!
Čovek je ustao bez reči i krenuo prema vratima sporim korakom.
– Bežiš!? Kukavice! Hoće li neko da ga zaustavi?
Niko nije ni prstom mrdnuo. Još jedan potres-još jedna stanica. Maskirani se spustio niz stepenice i, čim se domogao sigurnosti stanice, nervoznim pokretima skinuo masku i kapu.
Pred njenim očima se stvorio čovek raskošne mediteranske pojave. Njen doskorašnji saputnik je bio povisok, imao, po nenoj proceni, ne više od trideset i pet godina, visoko čelo, prav nos i gustu, talasastu kosu boje gavranovih krila. Kroz glavu joj je prošla, ispaljena ko zna odakle, grešna primisao da bi se rado pojebala s ovim momkom. Ali, moralo se dalje. Do kraja vožnje niko nije seo pored nje.
&
Nebo se razbistrilo kad je stigla u dvorište škole. Pogledala je, zabrinuta, naviše. Beli tragovi koji su podsećali na drhtavo škrabanje trogodišnjaka kredom po tabli. Kužna opomena da chemtrails ponovo napada. Hitro je projurila kroz ulaz za zaposlene, čekirala se, uzela dnevnik, mahnula koleginici Mili i odjurila niz hodnik, jureći cik-cak između zombiranih gimnazijalaca. Čekalo je još jedno predavanje koje je želela da izbegne.
– Hoće li neko reći šta se dogodilo posle okupacije Jugoslavije od Sila Osovine?- upitala je s pola glasa, ne podižući pogled sa svoje sveske u koju je upisivala podatke o aktivnosti učenika na času. Znala je da ni ne ferma za tu njenu aktivnost i da je neke kolege smatraju za ludu ali, njoj je to pomagalo da lakše zaključuje ocene. One iste ocene koje bi posle direktorka prepravljala na kraju godine. Tajac.
– Jovičiću?
Ustao je krupan momak, kratko ošišane smeđe kose i ravnog potiljka. Nosio je pantalone iz army shopa i crnu duksericu sa velikim slovom „Z“ na njoj.
– Desilo se to da su komunjare pucale u Švabe pa su ovi pobili gomilu Srba, kao, sto za jednog u Kruševcu.
– Kragujevcu i… Jovičiću, to nije rečnik jednog budućeg akademskog građanina. Nastavi.
– I onda su naši aaa, u zimu, oterali komunjare.
– Nije se tako dogodilo. Sedni.
Umorno se podigla na noge. Počela je polako da se kreće između redova klupa i prepričava jučerašnju lekciju. Niko je nije slušao. Odlučila je da stvari učini zanimljivijim.
– Mileusnić!- rekla je zastavši pored klupe za kojom su sedele dve devojke u šljaštavim suknjicama-zlatnoj i srebrnoj. Odeća je bila jedini način razlikovanja ove dve „Cecane“, kreirane po uzoru na silikonsku „Srpsku Majku“.
– Da?- odgovorila je Srebrna.
– Ko je po tebi bio u pravu? Četnici, partizani ili nedićevci?
– Nemam pojma.
Njena drugarica se zacerekala i promrmljala „ekstra“.
– Kako nemaš?
– Pa, ono nije mi jasno što su ginuli. Trebali su samo da se predaju.
Nastavnica je prevrnula očima i nastavila da prepričava nešto što ni njoj samoj nije bilo jasno, bolo joj je oči ali ni na šta više nije obraćala pažnju. Aleksić, njen kolega, sarkastični nastavnik srpskog, napravio je kovanicu vezanu za pojavu u Srbiji koju svi vide, ali je toliko raširena i, iako kriminalne prirode, uslovno rečeno podnošljiva, pa na nju više niko ne obraća pažnju. Ime kovanice beše džidžimidžarluk. Aleksić je, lisac, hteo da u zbornici drži uvijene političke tirade i mislio je, naravno, na sistem koji džidžimidžarluk hrani ali…Možda je i ova kompromisna lekcijica, kao i gomila onih koje je slede, neki džidžimidžarluk? Da nju neko pita, neko od tih iskompromitovanih priređivača udžbenika, ona bi im pokazala! Ispisala bi nove stranice istorije, sa svim dokazima, sine ira et studio, sve kako stoji u dokumentima koje su obezbedili Radford i Jastržemski. I ne mogu im zameriti ništa ni na Zapadu jer je jedan Englez a drugi Poljak. Tu lepo stoji sve: i kako su engleski MI5 i komunisti napravili zaveru da se Jugoslavija zameri Nemcima a mogli su lepo da ostanu u Trojnom paktu. Stoji i to da je cela fama oko ubijanja gasom nastala da bi se formirala država Izrael posle rata. Da, Hitler je sarađivao u tom judeomasonskom planu sa komunistima. Pa Hitler je i sam bio socijalista. Kao i Musolini. Da, ona bi im sve objasnila, i to , i veze sa „pacovskim kanalima“ i vatikanom i ovima što od sveta napraviše trovačnicu koja ubija vakcinama. Kako ona samo prezire sebe što je, nekad na studijama, u prošlom životu, verovala u ovu a ne onu istoriju koja se od nas krije. Objaviće, kad nađe vremena, knjigu o tome ali-pod pseudonimom. Da joj ne prikače onu titulu „Holocaust denier“.
&
U toaletu, rezervisanom za nastavni kadar, ona uzima svoju dnevnu dozu: aspirin (domaća priozvodnja, proveren), C vitamin sa magnezijumom (isto) i bromazepam. Potom se pažljivo umiva, bez upotrebe sapuna i gleda svoje lice par trenutaka, pre no što počne da se šminka. Lice joj se učini bezizražajnim, podseti je na blago namreškano platno. Ljute bore oko usta, gorko udubljenje između obrva ali čelo joj je i dalje glatko, kosa gusta, frćkava, svetlosmeđa. Poneka seda ali…još ne mora da se farba. Možda je njeno lice platno ali se to platno još može oslikati s par poteza i poroditi lep prizor. I dalje je elegantna, drži se pravo, zaljubljena je u
svoje omanje, čvrste grudi. Kukovi su, doduše nešto širi ali, koliko do juče su je zvali Ljubica-Šibica. Lepo je kad žena ima obline. Takve su sad u modi, retro žene. Da li je ona retro žena? I da li je to bitno? Da žena stalno sebe posmatra znajući da je muškarac posmatra? Da mu se udovolji, njemu? Nekom alfa mužjaku, kao njenom bivšem, koji je pobegao s 14 godina mlađom? Neka je i otišao, kaže sebi, bio je bitan dok je bio sa mnom, dao mi je najbolje od sebe, a duhovno nije imao i nije mogao. Neka, neka, može ona, ako to poželi da otvori nalog na Tinderu i izabere koga hoće. Tamo je preko 80 posto muškaraca, konkurencija je ogromna a mladići, pokazala joj je Savićka, komšinica, sve pastuv do pastuva. Mogla bi, samo da hoće i još da bira.
– Nastavnica u MILF kategoriji…Ko ne bi hteo da kresne učiteljicu i napravi reckicu?- kaže svom odrazu i koketno namigne.
&
Ako je odlazak u školu upucao onda je povratak iz iste overio u glavu. Autobus se tresao kao da je bio na vrhu gigantske veš mašine uključene na veloče. Umorni vozsač je dvaput mogao da napravi sudar i jednom da pregazi neko dete koje je pretrčavalo ulicu. A sad, kao da ništa nije, poput duha ona promiče, s tankim belim šalom oko vrata (plaši se da joj se bora vrat, pa…) između rafova „Linde“ tražeći pogledom robu na akciji. Majoran, obavezno nabavi majoran, govorila joj je majka jutros. Gde je taj jebani majoran, nikako da ga nađe? A prolazi su uski, ni sa patuljkom se ne možeš mimoići, ljudi se guraju, podgurkuju, taru, to joj je tako „uffff“! Može se ona nekako još i izmigoljiti, sitna je, ali ovaj čovek, kako s njim? Da, to je on, „Nakaza Iz Autobusa“, s korpom u kojoj su jogurt, humus i salata, prav, ispršen i ozbiljan, grabi paradnim korakom, kao grčki evzon. Prema njoj, ledenog pogleda. Stane na metar od nje.
– O, to si ti!- kaže ona, nervozno se osmeškujući. Čovek se blago podigne na petama i stegne ručku korpe.
– Izvini za ono jutros, ja nisam… Pogrešno sam te shvatila. I nemoj da misliš loše o meni, stvarno mi nije bila namera. Ti, definitivno, nisi nakaza.
Evzon se osmehne polupodmsešljivo i jedan pramen kose mu padne preko čela.
Ne miču se.
– Nadam se da si na vreme stigao na posao s obzirom…
On se blago nakašlje i kaže, jedva čujno:
– Gospođo, ja bih da prođem, ako nije problem.
Poslušno je odstupila u stranu i udahnula njegov miris dok je prolazio pored nje. Učinilo joj se u tom trenutku da je osetila diskretan miris tamjana. Brzo se prekrstila i sklopila oči. Poželela je da sklizne u dobar, zdrav san i da je, ujutru, probudi dodir njegovih usana.