Piše: Čedomir Janičić
1.
Dan je bio siv i decembarski kratak.
Kao njihov život.
Bili su uobičajeno nesigurni u svet oko sebe.
Nema nervoze, nema ljutnje, nema uzbuđenja. Nema radosti. Nema ničega.
Samo tupo zadovoljstvo što ih sve mimoilazi.
Nova čistota bila je prazna.
Nova normalnost, novo zdravlje, novi svet.
Mrzeli su sve novo.
Odahnuli su što više ne moraju da nose maske.
Dva “kineza” plus fajzer, ništa nije pomoglo.
Jedva su preživeli covid.
2.
Njegov glas, poput odsutnog subjekta.
– Čovek je kvarljiva roba. Parametri su promenljivi.
Čuđenje. Njen glas.
– Zašto si to rekao?
– Ne znam. Odušak, mentalni podrig ili prdež. Izvini, omaklo mi se.
– Nazdravlje. Proveri rezervacije.
Proverio je rezervacije. Gledala je u beton autobuske stanice, njihov kofer sa plastičnim točkićima i neispravnom ručkom na izvlačenje. Čekalo ih je mnogo sati putovanja. Ona nije podnosila vožnju.
– Moraš li da pušiš?
– Moram. Nervozna sam.
– Biće ti muka u busu.
– Popila sam neko sranje. Omamiće me. Valjda.
– Kako nam je ružan kofer.
– Da, tužan i ružan.
– Pokidan. Neispravan.
– Točkići se ne vrte. Ručka se ne izvlači. Pravo govno od kofera.
Gledala je s mržnjom u kofer. Njegov jadni izgled ga je još više optuživao. Krivac za sve – pokvareni kofer, pocepan sa strane.
3.
– Trebalo je da oni dođu kod nas.
– Već smo prošli kroz tu priču.
– U pravu si.
Vetar je nosio kese za povraćanje.
– Stanica baš zaudara.
– Uobičajeno.
– Jel se plašiš koga ćemo tamo da zateknemo?
– Kako koga? Braneta i Ka. Žive sami u stanu, zar ne?
– Da. Ne mislim to…
– Već?
– Jesu li to Brane i Ka koje smo poznavali ili neki drugi.
– Ne kapiram.
– Evo, sećaš se da smo se nekad sjajno zezali i nije nam bio problem da se svi malo stisnemo, ili u njihovoj ili u našoj garsonjeri?
– Da, pa?
– Sada ćemo biti u hotelu. Uplatili su nam tri noćenja s doručkom.
Sakrila je neprijatno iznenađenje.
– Možda je bolje tako. Ipak smo sada malo stariji.
– Da. Stariji svakako jesmo.
4.
Izišao je s perona i krenuo prema kioscima.
Duvalo je kao kroz tunel.
Prolazio je pored staničnog restorana s velikim izlogom od narandžastog stakla i ugledao svoj odraz.
Nešto ga je preseklo.
Putna torba prebačena preko malo odignutog ramena dodatno ga je oneraspoložila.
Takve torbe i takva ramena viđao je i ranije.
Plašio se da jasno u sebi izgovori doživljaj tog ramena.
To ga je nemalo uznemirilo. Kao da se probudio u formi gnusnog insekta.
Ona se skupljala ispod preširoke jakne s kapuljačom.
Pružao joj je paklicu cigareta.
Osetio je beskrajno sažaljenje.
– Pre deset, pre dvadeset godina pitao bih te: O čemu ćutiš?
– A ja bih ti odgovorila: O tome kako su ljudi kvarljiva roba i kako su parametri promenljivi, kako su ta dva stava u opreci i iznutra me mrve u prah.
Ganut i polaskan njenom pažnjom, poželeo je da zapleše s njom ovde, na peronu.
– A ja bih pomislio: Ovo mi je poznato. Poznajete Braneta i Ka?
Ples se završio. On se naklonio, ona nije.
– Da, u stvari ne. Nekada smo zajedno čekali nove godine. Prošlo je mnogo od tada.
Bio je kao narandžasto staklo. Vraćao je njen odraz bolje od ogledala. Nju i svoje malo odignuto rame s torbom.
– Bus kasni.
– Uvek je kasnio.
Uto dolete jato vrana. Posle gužve i svadljivog kreštanja oko nečeg odvratnog i lepljivog na prilaznoj platformi, jato odlete naglo kao što je došlo.
Nebo je bilo bledo, drhturavo i bolesno, kao pokvareno mleko.
– Dubravka?
– Da?
– Šta god da bude, bićemo nas dvoje. Zar ne?
– Da, Davorine dragi, da.
Poljubila ga je ozeblim poljupcem.
Mirisala je na parfem iz doba krinolina i duvanski dim.
5.
Izišli su na usputnoj stanici na puš-pauzu.
I ovde su kreštale neke čudne ptice nalik na galebove. Zaudaralo je i posle toliko kilometara. Nebo je bilo odromboljeni hangmat iz kog samo što nije ispalo milion tona neke strašne grudvaste vlage.
Otišao je da kupi flašice mineralne vode.
Više ništa nije očekivao, sada mu je to bilo sasvim jasno. I ovaj glupi pokušaj da nešto izvedu, glupa nova godina, glupe petarde, sve je glupo.
Šta god da se desi – svejedno.
Zvezda života predavala se nad stanicom.
Sunce je usred podneva ličilo na mutnu fleku okruženu teškim sivim oblacima.
Imao je potrebu da ukaže na umornu zvezdu na nebu kao na nekog posebnog poznanika.
– Kad je Zemlja u apogeju, najdaljoj tački od Sunca, kod nas je leto. Sada smo mu najbliži i vidi šta biva.
Dubravka je pripalila cigaretu. Bila je srećna. Spavala je gotovo celim putem. Orna za priču, u apogeju od njegovog otkrića.
– Apo… šta? Nema veze. Nego, šta ćemo ako razgovor zapne na temama iz poslednjeg desetogodišta? Možda se uopšte ne slažemo. Telefon i mejlovi ne odaju tačno stanje, zar ne?
Neraspoloženo je dodala:
– Pomalo se plašim susreta s njima. Ko zna ko su ti likovi sada.
– Imamo hotel kao izlaz. Ako krene kako ne treba, prespavaćemo i ujutro prvim busom natrag.
– To s hotelom im je bilo pametno.
– Trošak koji mi ne bismo mogli podneti.
Napor i trošak. Troškovi su se množili s hiljadu, a napori s nulom.
– Jesi li dovršila to pušenje.
– Evo, dim-dva i idemo. Ti si pojeo sendviče?
– I moje i tvoje. Sve sam slistio još u busu.
– Odlično!
6.
Na stanici Brane i Ka nisu ih dočekali. U telefonskoj poruci je pisalo: Sorry, neko sranje, sve ok, uzmite taxi. Na kraju se video prazan kvadratić. Davorinov telefon nije uspevao da otvori GIF koji je zaključio poruku.
Nebo nad stanicom ponovo je bilo puno teških, bolesnih oblaka.
Njihov pocepani kofer i torbe pokušali su da smeste između dve promrzle barice. Na koferu je zjapila poderotina činilo im se veća nego kad su krenuli.
Dubravka je besno šutnula kofer. Zatim je popušila još jednu cigaretu.
Davorin se pomokrio u staničnom nužniku.
Ptice su užasno kreštale.
Odneli su stvari do prilično udaljene taksi stanice i odvezli se do Branetovog stana u centru.
Sneg je padao gusto i koso.
Pukle su dve-tri petarde.