piše: Snežana Milojević
Naučnica mora biti bez šminke. Mora redovno posećivati kozmetičara, ukoliko je ozbiljna naučnica. Crnina mora biti besprekorna, kao za sahranu.
Onoj, koja je na početku karijere, još uvek dobro stoje farmerice. Bledunjavog je lica i tamnih usana. Otkopčava još jedno dugme na svojoj košulji. Stomak joj se jasno nadima od strastvenog disanja upućenog Krakovu. Tako piše na onoj legitimaciji koju kačimo na revere sakoa, mi sujetni učesnici simpozijuma. Naziv grada piše odmah ispod imena. Uredno grize usne.
Naučnik iz Krakova počinje da crveni, izbacujući glavu napred, poput kornjače koja želi da se oslobodi oklopa sastavljenog od crne košulje, sivog džempera i crnog mantila. Previše je to odeće za ovo miholjsko leto. Od strastvenog predavača mirnog lica pretvara se u tugaljivog dečaka izbačene donje usne, koji kao da se zbog nečega duri. A onda je počeo da kida zanoktice.
Ona surovo gricka olovku i zavlači ruku u dekolte.
On, želeći da na planu svesnog, pokaže otpor ovoj bezizlaznoj situaciji, čita program i koncentrisano gleda ekran ispred sebe. Na njemu je onlajn intelektualka. Njena poza je nešto ozbiljnija. Samo, previše mljacka dok priča.
Posle jasne dekonstrukcije izazova, nadlakćen obema rukama, kažiprstom nehajno dodiruje uredno obrijanu bradu. Mudračka poza je ipak najprimerenija. Kada eidetski oseti da je trenutak pravi, dodirne svoje usne i pogleda u pravcu usana koje ona, svake eventualije radi, pući. Da bi slika bila potpuna, treba reći da ona, takođe kažiprstom, uvija kraj svoje sveže ošišane frizure prelivene kvalitetnom hemikalijom.
Onda odu u bilo koji grad, koji kao snoviđenje treperi na suncu i miriše na nešto potpuno novo, neotpakovano. Sednu u kafić koji nosi ime jednog pozantog slikara i gledaju u bistu jednog poznatog pisca. Tada nastaje neočekivani obrt – postaju ljubavni trougao – ona, on i lepota. Potpuno opušteni sede i ne dodiruju se, dok se nad njima nadvija opasnost za zdravlje njihovog odnosa po Erihu Fromu: možda upšte do seksa neće doći. Stilska greška – konzumiranja fizičke ljubavi.
Oni ne brinu, jer grad od kamena, nije vreme, on je samo prostor čije su ulice i trgovi popločani mermerom sa usečenim kanalima za kišnicu. U njega se ulazi i izlazi kroz istu kapiju, i baš zato što je krug zatvoren, čovek se brzo na to svikne. Takozvano čamljenje dobija obrise onog istočnjačkog uživanja u apsolutnom miru. Reč mir za sobom povlači harmoniju i nauk da treba biti blažen u onim trenucima kada se baš ništa ne dešava.
Trgom šetaju riđa deca. U čudu pitaju svoju majku koji je ovo grad. Ona, okupirana psom ljubimcem, ne odgovara. Pas je nešto umerenije riđe boje.
Onda se čuje kako brusilica obrađuje kamen i ima se potreba da se to nazove drndanjem, iako takvo određenje zvuči primitivno. Konobarica, takođe bučno, spušta čaše na staklenu površinu stola. Uprkos suncu i kamenu, klimas celoj sceni opet daje zvuk – neko struže drva za ogrev, tik iza grada.
Na drugoj strani bašte kafića, koji nosi ime jednog poznatog slikara, nastaje inovacija u tumačenju. Sagledava se mogućnost novog ljubavnog trougla: ona – on – helikopter. Ona jedino (nova ona u ovoj priči, kao što je novi i on) zna da helikopter mora biti bordo boje kao njeni nokti. Sluti da će joj izlazak iz mašine, koja lako pronalazi mesto za sletanje, pojačati volumen kose, da sve izgleda filmski. Sluti i da je ključna stvar u pilotovom arhetipskom imenu. U finalnom delu promišljanja, dvoumi se da li je to prototip ili arhetip, ali je pitanje čisto sofističke prirode.
Ljudi u kravatama se znoje od neumoljivog jesenjeg sunca. Na popločanom trgu svi izgledaju lepo, pogotovu žene koje se njišu u ritmu energije prostora. A onda se oni važni koje svi mi poznajemo, a oni ne poznaju nas, popnu na terasu raskošne klasicističke građevine. Otac utopističkih ideja, za koje se u krajnjoj instanci ispostavi da nisu utopističke, u šali podseća na referentnu rečenicu: – Ako nemaju hleba dajte im kolača.
Ona, on i lepota opstaju u svojoj fromovski patološkoj ljubavi, pomalo tromi od prevlasti apsolutnog nad prolaznim. Ona, on i helikopter predaju se vazdušnim sferama.
Iskusni naučnik, koji se razume u more i imagologiju, ima oči koje u svojoj boji sažimaju svu lepotu kolorita prirode u leto. Prelivaju se tamnijim valerom kada mu dodelim kakav kompliment. Te oči lako uočavaju svekoliku povezanost sveta i simetriju.
Stvari ispred njega na stolu, uredno su poređane. S desne strane je fascikla boje njegovih očiju sa nalepnicom koja je definiše. Nežnim pokretima dodiruje sjajnu površinu nepoderane fascikle, koja čuva papire njegovom rukom iskucane. S leve strane je ona bela neutralna fascikla. U njoj su prazni listovi, neki od njih ispisani tezama, nastalim usled slušanja već nekoliko izlaganja. Nagnuta ka vlasniku stoji legitimacija. Povremeno pogleda u nju i dugo tu zadrži pogled.
Epistemoliški skepticizam viri iz onih providnih, fascikli koje žele da se nađu u kakvom registru. U terenucima koji nisu okupirani mislima, svojim lepim rukama raspoređuje stvari po stolu. Sve dobija savršenu formu uz nehajno otvoreni program simpozijuma. Ispred njega je mobilni telefon kojim prati vreme. Ritmično vrti finu tanku olovku kojom katkad ponešto pribeleži. Onda sve utihne, a on prebaci svoju levu ruku preko one kojom piše.
Ujutru šeta sa svojom dragom starim kamenim mostom. Na fokalnoj tački razmenjuju nežnosti. Sedim u bašti hotela, potpuno predana ljubavi prema mostu u koji netremice gledam. Kada se udalji od rizičnog mesta, i kada misli da to njegova draga ne vidi, iskusni naučnik mi mahne, ne previše ubedljivo, pa mogu pomisliti kako ga je reuma na to naterala.
Dok se magla diže i odlazi u neki tajanstveni sobičak na Butkovom kamenu, ispijam svoju prvu jutarnju kafu. Reka postaje sve zelenija, a onaj, donji most, lagano se integriše. Navlačim crnu odeću i odlazim na svoju sekciju simpozijuma. Nadam se da nije kasno da sve dobije pravu formu.