Piše; Snežana Milojević
O PLANETI SOLARIS GOVOREĆI
(Put na Solaris, Rade Jarak, Naklada Jasenski i Turk, 2023)
Sam naslov nove knjige plodnog hrvatskog pisca Radeta Jarka Put na Solaris jasno asocira na roman Stanislava Lema. Imajući u vidu i najbolju ekranizaciju istoimene knjige – onu čiji je autor Andrej Tarkoviski, Marko Sršen nam sa zadnje korice romana, govori da je reč o autentičnom „prepričavanju“ filma Tarkovskog, i dodaje da je ovaj roman „prvi remake u suvremenoj hrvatskoj književnosti“. Dakle na samom početku imamo roman Stanislava Lema i čuvenu ekranizaciju njegovog romana u režij briljantnog Tarkovskog (1972), smatram da ne treba zaobići ni onu Stivena Sodeberga iz 2002. godine. Budući da je reč o različitim medijima umetničkog izražavanja, ovakvo polazište nas u knjiženoteorijskom smislu usmerava na prostor transmedijalnosti. Međutim, drugi deo romana ističe neminovnost osvrta na intertekstualnost, budući da pored fokusa – Solarisa – nova knjiga Radeta Jarka korespondira sa romanom “1984” Džordža Orvela, Ovde možemo postaviti i žanrovsku dilemu. Roman iz žanra naučne fantastike prelazi u sferu distopije, da bismo se na samom kraju upitali da li to jeste distopija ili čisti realizam?!
U ovom tekstu fluidne forme, sadržina proizlazi iz zapažanja glavnog junaka koji u prvom licu govori o događajnosti, a to je dobro poznati Kris, glavni junak Solarisa. Odluka da govori u prvom, a ne u trećem licu, iako je u pitanju govor o poznatom, nije slučajna. Na taj način otkrivamo aturosku intenciju koja bi na prvi pogled, imajući u vidu Jarkovu sklonost ka autofikciji, mogla na to zaličiti. Međutim, Ja forma u narativnom toku prejudicira drugi deo romana koji, iako distopijski intoniran, jasno komunicira sa aktuelnim trenutnkom. U prvom poglavlju romana glavni junak – fokalizator, opisujući idilu ujakove kuće na jezeru pominje i životinjsku farmu – dok taj naizgled slučajni navod u drugom delu romana postaje kontekst informacija o Krisovom životu. Na početku romana dečak Kris se smrzava fasciniran magičnim sjajem žeravice u kaminu (i to je deo priče o idiličnom životu na selu) dok na kraju, vrativši se na Zemlju, penziju čeka kao radnik u plasteniku, gajeći cveće, drhti od hladnoće u hronotopu bezumlja “novog vrlog sveta”. Drugi deo romana nas hipotetički povezuje i sa teorijom mogućih svetova – šta bi bilo da su stvari krenule drugačije?
Roman počinje naizgled poznatim manirom Radeta Jarka – usporenim scenama i sjajnim opisima detalja spokojnog života iz ugla dečaka (na reminescenciju ne utiče aktuelni broj godina pripovedača). Krisova sećanja na detinjstvo su istovremeno osećaj slobode i beskrajnog prostranstva koji boravak u prirodi daje. Po ovim osobenim opisima pojavnosti iz ugla jednog slikara koji pronalazi uvek prave reči da opis implicira i određenu emociju u recipijentu, Rade Jarak se od svoje prve knjige čitaocu otkriva kao Tarkovski među majstorima pisanog izraza.
Ukoliko se setimo filma Tarkovskog i dijaloga onih koji su svedočili nejasnoj planeti Solaris, setićemo se i nekih od akcnata. Sva tragedija stradanja naučnika na Solarisu u filmu Tarkovskog objašnjena je kao posledica sveta bez Boga (Sovjetskog Saveza) kada čovek počinje verovati da je svet u njegovim rukama i da se egzaktnim postupcima i radnjama može sve razumeti, predvideti… Reč je o izuzetnim naučnicima suočenim sa nečim što je po hrišćanskom učenju izvesna forma demonskog delovanja – čitanja ljudskih misli i slamanja čoveka po njihovom šematizmu. Racionalistički kredo naučnika biva poljuljan, a oni, najbolji i najčvršći postaju sličniji pacijentima duševne bolnice, družeći se sa utvarama – ličnim demonima, alkoholizmom, strahovima, depresijom i suicidnim nagonima. Junaci Tarkovskog jasno sagledavaju da je čoveku potreban čovek, kao i to da znati smisao svega, jeste kao znati dan svoje smrti – iz čovekocentričnog pogleda na svetu ulaze u suštinu hrišćankog učenja shvatajući čovekovu ništavnost u odnosu na Božije sveznanje.
Ovaj metafizički sloj u Sodebergovom rimejku je kontinuitet sveta bez Boga – ključna element je “peti element” – ljubav (ovde na relaciji mentalno obolela žena – psihijatar). U oči upada politička korektnost – umesto dvojice naučnika koji će Krisa dočekati u svemirskoj jedinici blizu Solarisa, jedan od njih je i žena i tamnoputa je. Čovek nije mali pred veličinom kosmosa u suštinskom smislu jer, uprkos tome što će mu mnogo toga u Univerzumu ostati nejasno, sve je, navodno, stvar njegove odluke. Zato, kada se posle nesreće na Solarisu Kris nađe u stanu sa svojom voljenom (koja se u ovoj verziji zove Rea – po grčkoj mitologiji žena vladara Univerzuma), upitan nad tim da li je on živ ili mrtav (što je u prethodnom delu filma pitanje vezano za utvare) dobija sledeći odgovor: “Više ne moramo misliti na taj način. Sada smo zajedno. Sve što smo učinili, oprašta nam se. Sve.” Istina nije bitna, da li je neko matriks ili ljudsko biće – takođe je nebitno, jedno je bitno ispunjavanje čovekovih želja – čak i kada je reč o suplementaciji istih.
O čemu nam Rade Jarak piše, o Solarisu govoreći? Svi pobrojani tekstovi kulture razmišljajući o dalekoj nejasnoj planeti, koja se poigrava ljudima, koristeći se njihovim tokom misli, ističu čovekovu slabost pred veličinom svemira, nemoć nauke; postavljaju pitanje šta je ono što razlikuje čoveka od utvare (matriksa); koliko čovekove želje menjaju njegovo mentalno stanje i koliko se čovek suočen sa materijalizacijom svoje najveće slabosti, može izboriti sa svojom željom da to bude istina. Postavlja se pitanje šta zapravo čini čoveka, da li matriks emulacijom emocija zaista postaje čovek; da li uprkos svemu racionalan čovek uz očuvani razum uspeva da održi osećaj sreće i da li je, na kraju krajeva, radi ličnog osećaja sreće sve dozvoljeno.
Zaplet u romanu Radeta Jarka počinje čovekovom potrebom da anestezira bol: “Pokušat ću se očistiti, isprazniti mozak i dati najbolje od sebe u predstojećoj misiji”, ne bez dileme kakvu će zemlju zateći kada se vrati, ukoliko preživi boravak pokraj plave zvezde Rigel. Sam opis snimka koji Kris gleda pre polaska u misiju ističe relativizaciju objektivnog i subjektivnog, halucinogeno dejstvo Solarisa na ljude, kao i činjenicu da uprkos troškovima i gubicima u ljudstvu tajnu plave planete još nisu otkrili. Jarkov Kris, takođe je opsednut mislima o svojoj ženi Kiri koja je izvšila samobistvo, a u misiju odlazi s idejom o velikom prostranstvu gde će imati tri druga – tri naučnika koji će mu biti kao braća. Uprkos svemu, Jarkov Kris uživa na Solarisu, pogledu na zvezdu Rigel, tajno odlazi i “surfuje” po talasima okeana koji ume da zauvek odnese one u tome nepažljive.
U svemirskoj stanici je otuđenost među ljudima još više izražena, dok je bliskost s demonima koji ljude proganjaju materijalizovana, te se granica između stvarnog i imaginarnog ne samo briše, već i dovodi u pitanje. Matriks upokojene Krisove žene zbog koje se i otisnuo u ovu avanturu pojavljuje se kao biće od krvi i mesa već prvog dana. Solaris je planeta gde vreme ide unatrag, kako tvrdi dr Stout. Smisao života je, kako to dr Palumbo kaže, naučni rad, nauka je iznad svega i zato telo falsifikata voljene žene isprva završava u odvodu za svemirski otpad. Budući da se utvare uvek vraćaju – on prestaje bobu s kopijom Kire i živi s njom setivši se da ljudi mogu živeti dugo zajedno, a da se ne poznaju. Prepustivši se lažnoj Kiri – prepustio se Solarisu.
U ovim promišljanjima Jarak se poigrava istočnjačkom filozofijom i analitičkom psihologijom (Frojdovom topološkom strukturom ljudske svesti). Tako Kris nejasnost stvarnosti u svemirskoj stanici upoređuje sa poznatim citatom Čuang Cea – kada se posle sna pita da li je čovek koji je sanjao da je leptir ili leptir koji sanja da je čovek. Na Kirinu odbranu da o Solarisu ne zna ništa više od njega Kris pretpostavlja – da je Kira njena svest, a Solaris njena podsvest. On kao doktor psihologije odlazi u biblioteku ne bi li pronašao i proučio spise o elektromagnetizmu koje je davno napisao Nikola Tesla. Usled izmenjene stvarnosti, ljudi u svemirskoj stsanici postaju uznemireni, a njihov um se menja – jedino uvek ista osoba je Kira, koja pati jer nije ljudsko biće – ne može čak ni da se ubije, uvek se iznova reanimira.
Šta bi bilo da su stvari krenule drugačijim tokom – počinje opisom Krisovog hapšenja na Solarisu njegovim odolaskom na zemlju, gde više nema živih srodnika i poznanika jer je boravkom u blizini Rigela amortizovao svoje starenje. Dolazi u svet orvelovskog Velikog Brata, sveta pokrivenog kamerama ne zaštite već kontrole radi – a on biva optužen za neracionalno trošenje državnih resursa, zanemarivanje posla, odsustvo dobre saradnje sa kolegama i ljubavisanja sa matriksom. Smešten u realni kontekst – zemaljski, hodajući zatvorom pomišlja da on zapravo sanja i da će se uskoro probuditi. On ima zakonskog predstavnika koji ga ubeđuje da sarađuje jer tako može dobiti samo pet godina kazne, a kazne mogu biti drakonske (da bi se na sudu ispostavilo da je to najmanja kazna za tu vrstu novoprekršaja).
Dolazeći u svet manipalotora postaje zatvoren i zatvorsko iskustvo koristi kako bi ojačao svoj duh, iako je zatvorski kontekst jasno opisan kao onaj sovjetski u Sibiru – hladnoća, zimzelene šume i, ironično, čist vazduh. U zatvoru je sreo Šabića čije je lice uzimalo lisičiji izraz (izraz pukovnika, pravnog savetnika bio je drzak, prodoran i samodovoljan), što biva predložak za poigravanje time šta je jasno, a šta nejasno. Šabić je strastveno pričao o svetskoj vladi koja je izmislila vakcine i posle mnogo smrti spasila ljude od smrti – pričao je puno, ali nejasno „Jer na svako pitanje postoji zaobilazan odgovor“, takav odgovor neutrališe pitanje i nikada nije do kraja jasno o čemu se radi – nejasnost postaje odlika novoživota na planeti Zemlji. Jedina razlika od Staljinovih gulaga jesu savremeni mikročipovi na osnovu kojih je svaki begunac brzo bio pronađen. Kazna je prošla kao tren – a on se nije osećao krivim jer je prema sopstvenom mišljenju robovao zbog ljubavi.
Kao i u Orvelovoj „1984“ u romanu Put na Solaris mogu se sresti natpisi koji u ovom istorijskom trenutku nemaju više oštricu satire nečega hipotetičkog, već deluju stvarno: „Sretni smo jer nemamo ništa“; „Cijepljenje je preporuka svetske vlade“; „Vjerujte samo stručnjacima“. Ljudi žive u klasnim getoima i od njih se traži određeni način ponašanja kako bi dobili i najmanje državne beneficije. Dobijaju posao jer su se roboti starije generacije pokvarili, a država nema para da kupi nove; odnos prema ljubimcima i robotima je bio isti – s nežnošću su ih hranili (popravljali). Robopas je nadgledao mir na ulicama, a robopauk je svojim popcima skenirao ljude…
Jarak u opisu hronotopa novog sveta u koji je nespreman Kris došao opisuje kao Panoptikon, najstrožiji oblik nadzora kada strah od eventualne represije koriguje ponašanje jedinke: „Možda me je podsvjesno mučila mogućnost da, ako ne budem dovoljno „dobar“ da će mi Vlada smanjiti ili potpuno uskratiti sredstva za život. Da ću nastradati ako napravim neku nepromišljenu ‘grešku’ […] ‘Samo ne smijem raditi greške , samo ne smijem raditi greške’, često sam ponavljao u sebi“. Svetska vlada sve kontroliše i niko tu nije povlašćen i sve je lažno i udaljeno od istine – u rekama nema ribe – uverio se kada je posetio ujakovu kuću. Ujakova kuća nije ujakova, već državna u kojoj žive neki divlji ljudi; groblja više nije bilo, iseljeno je na drugo mesto gde je bilo nemoguće prepoznati onaj traženi. Humanitarci su takođe surogat – žive luksuzno, voze najskuplje automobile i imaju sluge (pri tom su vegetarijanci).
Niko nije pošteđen na planeti Zemlji gde se laž predstavlja kao istina, loše kao dobro za čoveka, a surovost kao brigu o njemu. Kafa koju služe roboti je slična mlakoj vodi, roboti su skupi, a ljudi jeftini – skromni prodavac povrća je nastradao samo zato što je robopas u kvaru učitao pogrešan algoritam. Dolazeći u pozorište, iz daleka vidi Malvinu de Sade, poručnika iz snimljenog izveštaja sa Solarisa koji je pogledao pre puta. „Lice joj je bilo vidno maskulizirano, vjerojatno su joj davali muške hormone“. Sada je general. Libreto baleta glasi: sukob dva ljubavnika koji se bore za naklonost „dobro razgibane“ balerine, a nju od napadnih primeraka ljudske vrste spašava čovekoliki robot, koji dobija i najviše aplauza. I sve je to za ljudsko dobro, a biti mudar izjednačeno je s tim – ne biti protiv vlasti.
I Jarkov junak zaključuje da sve zavisi od njega – ali to nije izbor iz Sodebergovog filma – kada čovekova želja može nadigrati i smrt. To je odluka da se vreme posthumanizma preživi, bez strahova, ali i bez želja: “Morao sam ubiti svoje želje. I onda mi je život postao malo lakši, za nijansu podnošljiviji. Naučio sam, također potiskivati svoje potrebe i tako sam se iz dana u dan čeličio“. U svemu tome je morao pronaći nešto lepo – kolibu od drveta u „mrtvom uglu“ kamera Svetske vlade, koju je malo po malo obnovio, odlazeći s komšijom Borovićem u ribolov, premda riba praktički nema. Poslednja scena je scena mira i blaženstva gledanja u žar i razmišljanja o životu. Pokušao je da nađe svoju grešku i nije mu pošlo za rukom, onda je zaključio: „Ne mogu reći da je moj život bio dobar, ili da je bio loš. Uostlaom, kao i sam Solaris“, zatim je usnuo.
Osećaj mira u njemu budi pustoš oko njega, vazduh koji cvili u razvalinama, proces paljenja vatre i posmatranje zvezdanog neba… Sa dobijanjem unutarnjeg mira, opisi statičkih scena iz prirode postaju široki i slikoviti. Kraj romana Put na Solaris dekonstrukcija je lepog života na selu s početka romana, kada most u daljini liči na dinosaurusa, a zakrpljena straćara postaje suplement lepe kuće na selu. Tragičan je jer opisuje čoveka koji je odustao od sebe, kod koga nije prisutna potreba za pobunoim ili podrivanjem takvog sistema. On pad i gubitništvo osmišlja i postaje saglasan sa sveprisutnom dehumanizacijom i dominacijom artefakata koji glorifikuju tehnološki napredak. A sve se može pročitati i drugačije, kako Jarkov Kris kaže – život je kao Solaris, pitanje je samo kako gledamo na stvari.
:_____________________________________
(Ilustracija: fragment slike Marije Anđelić)