Autor: Milan Janković
(Početak „ispovesti“ Ljubomira Micića, iz romana „Barbarogenije-Antibarbarus“, koji uskoro izlazi iz štampe u izdanju IK „Ukronija“ iz Beograda)
̶ Svet sam ugledao u muzgavim jastrebarskim Sošicama. (Tada u okviru Kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije a pod carskim žezlom Austro-Ugarske.) Otac Petar se tamo zatekao s službom, jer je postavljen za kraljevskog lugara, a poticao je, za neverovati, iz Majskog Trtnika! Majka Marija, devojačko Stojić, poreklo je vukla iz, bar po imenu, poetičnijih Majskih Poljana. Kako mu god drago, ja sam se na rođenje odvažio 16. novembra 1895. a moj brat, Branislav – Branko, za mnom je docnio skoro tri godine.
̶ … U „Urbaru“, datiranom 1830. godinom, naše Sošice predstavljene su bez mnogo slavoslovlja: „Ovo selo ima oficirsku stražu, grkosjedinjenu župnu crkvu i jednu rimokatoličku kapelu. Tu je 35 kuća i 361 stanovnik, od kojih su 216 grkosjedinjeni (unijati), a 145 rimokatolici. Ovde je, osim toga, od 1769. godine carsko-kraljevska trivijalna škola i opštinski žitni magazin. Odavde, dalje na putu prema Sopotama, nalaze se dve pećine, od kojih je jedna vrlo značajna zbog svoje okomite dubine. U Sošicama je plemeniti posednik Radić. Delovi sela su i zaseoci: Boići, Garapići, Gornje Selo, Kovači, Maršići i Tarači“. Na ovo bih ja imao dodati: Sošička škola se uz školu u Mrzlom Polju Žumberačkom smatrala najstarijom na Žumberku. U župi, osnovanoj 1775. godine, unijatska crkva je prozvana po Svetom Petru i Pavlu a rimokatolička kapela „Uznesenja Blažene Djevice Marije“ prisajedinjena je župi Svete Marije Magdalene iz Donjeg Oštrca.
̶ … U takvom okrilju, od oca sam usvojio mudroliju po kojoj nije bogat koji ima, nego onaj kome malo toga treba. Prirodu sam zavoleo uz svog starog, bazajući bajkovitim krajolikom, dok je on sa farbom fiksirao bukve, namenjene obaranju „za zimnicu“. U noćne hladove, voleli smo, iznad svega, konačiti ispod ozvezdane plaštanice neba, puškom kraj uzglavlja strah oturajući, jer ̒zlodejstveni duh ne bira noćišta i buja u plahim uobraziljama’.
̶ … Već od prvog vakta, zaokupljalo me je staro oružje, i u kolekciji sam imao neispravnu kuburu te rashodovane puške kremenjače, „džeferdar“, „šešanu“ i „garabiljčinu“. Stasao sam uz poeziju, jer me je majka uspavljivala recitujući mi naizust naučene stihove iz „Pevanije“ čika Jove Zmaja, ili „Serbijanke“ Sime Milutinovića Sarajlije. Rado sam slušao i nezaobilazni ep o odlikaštvu komite Stojana, koji ne žali majku jer mu je „majka Kozjak-planina a ljuba puška martinka“. Mitski poetizam nadopunile su nesputanom fascinativnom silnošću vetrogonjske bioskopske projekcije, „žive produkcije“ cirkusko-vašarskih nazovi „artista“ i „glumaca“ putujućih kazališta, te putešestvije vlakom po Baniji. Iz tih dana pamtim tvrdu ambiciju da telo dovedem do atletskog stanja i preobrazim se u najjačeg čovu pod nebeskim šarom.
̶ … Iz razloga koje ne bih razmatrao, osnovnu školu sam pohađao u Glini, a srednju sam započeo u Karlovcu, u kome sam 1913. godine pristupio srpskom omladinskom udruženju „Polet“. (Na priredbama sam se isticao recitatorskim umećem.) Ubrzo nakon toga sam prešao u Zagreb, gde sam imenovan za sekretara „Srpskog srednjoškolskog udruženja“. Ekscentričan kakav sam umeo biti, osnovao sam pozorište u velikoj sali „Srpskog sokola“, (Bogovićeva ulica broj 7), iskazujući se kao „ravnatelj“, dramaturg, redatelj, scenografist, glumac i sve drugo, što bi, usput, ustrebalo! Igrali smo Nušićeve, Sterijine i Trifkovićeve komade. Napisao sam i prvi dramski pokušaj, nazvavši ga „Na obali života“, no ubrzo sam ga spalio u pećki, izazvan njegovim jadnim kvalitetom.
̶ … Nacionalno i verski rasanjen, u leto 1914. godine sa dvojicom gimnazijskih pajdaša sam se zaputio na Kosovo, ne bi li smo prišli komitama, kao dragovoljci. Ohladile su nas glasine o Sarajevskom atentatu, ali nismo odustali dok nas na obali Save nisu ustavili srpski graničari i, nakon vakele, sproveli nas natrag i predali austrijskim ‘kolegama’. Pred nama su se u mah rastvorile preniskoizgledne ratne perspektive. Jer, s jeseni 1915. godine mobilisan sam u vojnu armadu dvojne carevine i sa klikom sebi sličnih vagabunda završio kurs za višeg bolničara pri riječkoj „Školi rezervnih časnika“. Koji dan kasnije, gušali smo se u marvenom vagonu voza ushuktalog preko omagljenih karpatskih masiva. Sećam se, po nama se prosuo mlečnogolubiji paspalj prhkih pahuljica kada su nas, najzad, negde ustavili. Te sam noći bezizgledno dokonao da smo niškorisne kuglice ruleta pod prstima Nečastivog Krupijea.
̶ … O svom postradanju po (raz)bojištima u uvodnom broju časopisa „Zenit“ jedva sam, nekako, ispisao ovo: „Lutao sam Galicijom i Poljskom, prelazio obale Styra i doživeo sablasno, nečovečno i
užasno delo ubijanja, gladi, zaraze, bolesti – raspeće, raspeće. Svuda su živele povampirene užasne imenice: Rat. Sablast. Neman. Ubistvo. Smrt. Zverstvo. Ljudožderstvo. Očaj. Bol. Patnja. Poniženje. Mržnja“. Ovome se nema mnogo šta dodati, ali, ipak, evo: u najvećem jeku Brusilovljeve ofanzive, otpočete 4. juna 1916. godine, kada su soldati carske ruske vojske zaposeli Galiciju i Bukovinu, dovevši do debakla marškompanija K und K regimenti kod gradova Lavov, Luck i Kovel, bio sam prisiljen hiniti ludilo, jer nisam hteo pucati na slovensku braću. Ne znajući pravo ‘kaj djelati s menom’ strelohitno su mi udelili „smeštaj“ u zasebnom odeljenju za mahnite, pri samostanu Svetog Leonarda (županija Kotari kraj Samobora). Od tad pa nadalje ja ću ponavljati kao kakvu infernalnu brzalicu: „Evropa je upropastila srpsku mladost. Mladost Balkana. Kurva Evropa!“
̶ … Autobiografska beleška, namenjena slovenačkom časopisu „Tank“, nekih dvanaestak godina kasnije, ovaj period je apostrofirala zajedljivom notom: „Za sve vreme vojnikovanja bio sam ili u zatvoru ili u bolnici. A kada sam se krio u građanskom odelu, pevao sam po kafanama bećarce i buntovne pesme, predvodio demonstracije i tukao se sa austrijskim policajcima.“
̶ … Po svršetku bojne, vanredno uspešno sam priveo kraju studije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Srećući napredne antidogmatike, udaljio sam se od onog predratnog društvenog pragliba i mutljaga žabokrečne tradicije.
̶ … Prema službenim podacima o popisu građanstva, na prelomu devetnaestog i dvadesetog veka, grad Zagreb, ili Agram, kako su ga nazivali mnogi švapčarenju skloni pomutljivci, je za 8.338 duša premašio famoznu granicu od 100.000 žitelja. U, za mene prelomnoj, 1921. godini, ta cifra se rapidno popela na preko 167.000 duša. Stalnu i neskrivanu okrenutost prema prestolnici u ratu raskomadanog ćesarstva, najbolje je opisala doskočica: „Kada naraste, Zagreb će biti Beč“! Sa Krležom sam se malo kad složio, ali niko nije varoš „pod Sljemenom“ bolje opisao nego on u eseju „O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva“, objavljenom tri godine nakon što sam bezuslovno i definitivno odande zbrisao. Naročito se tačnim pokazao ulomak: „To je ta Europa, o kojoj piše malograđanska štampa da je velegradska i zapadnjačka, zagrebačka Europa. Međutim sve to samo je esplanadska kulisa. Dođite, molim vas, sa mnom prijeko na drugu stranu kolodvora, iza Podvožnjaka, ni dvjesto metara od gradskog centra, slika je zakulisno kobna, kao što je sve fatalno što je zakulisno: trnjanske petrolejke, blato do gležnja, prizemnice s trulim tarabama, seoske bašte, kudravi psi bez marke, krave na melankoličnom povratku iz Vrbika, u predvečerje, selendra bez
građevinskog reda, bez plana, sve gnjile kolibe s vlažnom horizontalom vodene razine od posljednje katastrofalne poplave“.
̶ … U preovlađujućem sivilu tog mesta malo toga je iskakalo iz reda i gotovo nepomutljive rutine. Svakovečernji korzo od Jelačića trga do Frankopanske ulice, nedeljom se, sa svom samozatajnom uzbibanošću, premeštao na Zrinjevac, gde je vojna glazba držala redovni promenadni koncert. Anuška i ja smo cepteli, ipak, nad pojavom da se u blizini zgrade Hrvatskog narodnog kazališta nalazio otvoreni vagon u kome su promrzli bezdomnici na debelom minusu besplatno slušali operske arije.
̶ … „Tijekom“ prepodneva džadom su ječali glasovi mužeka, dok su na leđima pronosili perad u krletkama od vrbovog pruća. Grlatošću su im dobro parirali ‘uspuhani’ cjenkaroši kvarcnog peska za ribanje suđa ili meštri s povicima: „Rajngle krpam!“ i „Noževe brusim“! Za razliku od njih, nakupci i krčmitelji svinjetine, samozatajno su, od vrata do vrata, u pô glasa ‘furt’ imali ponuditi „slaninu, rebricu, jezik i obrazine“. „Kao naručeni“, odnekud bi iskrsli i ugljenari, prodajući ćumur „od bukova drva“ namenjen peglama ili žaru za meso na gradelama.
̶ … Zgubidani problematičnih prošlosti okupljali su se u druzgavim i zabitim „špelunkama“, „debatirajući“ sa sebi sličnima ̶ cjelodnevnim „štovateljima gemišta“, zgođušnim „damama“ slaviteljicama „Izide, boginje i gospe od kruha“, kuriozno prepredenim kockarima, sitnim lopovima sa kosama bezmilosno natopljenim ko zna kad užeglim orahovim uljem, kvazišpijunima i pripadnicima „tajnog“ društva „Braća kapitolskog zmaja“. Oni nešto bolje stojeći gospari su, u potrazi za tjelesnim utolom, vizitirali otmene salone locirane u Kožarskoj, Tkalčićevoj i Medvedgradskoj ulici. (U njima su ordinirale nimfete rigoroznim „Bludilišnim pravilnikom“ dva puta sedmično primoravane na lekarske preglede).
̶ … Moja zaručnica, Anuška i ja smo, uz porodične i manje poročne individuume, popodneva najradije provodili u kavani „Korso“, na križanju Ilice i Gundulićeve. U tom bastionu se ‘furt’-lijepo „sviralo, politiziralo i informiralo“ iz bečkih „cajtunga“ na držačima od bambusove trske. Ove pogodnosti uživao je i Antun Gustav Matoš, prema predanjima, „uništivši par plantaža kave i ispivši nekoliko podruma vina“.
̶ Na naš lični užas, dokopali smo se ulaznica za premijeru prvog hrvatskog „slikopisa“, ̶ „Brcko u Zagrebu“, u produkciji poduzeća „Croacia film“. Ova „vesela igra u dva čina sa predigrom“
prikazana je u kinu „Metropol“ na Preradovićevu trgu, i u njoj je nastupio „cvet kazališnog glumišta“, sa Irmom Polak, Tonkom Savić, Arnoštom Grundom i Stjepanom plemenitim Bojničićem u nosećim ulogama. Scenarij je potpisao Arnošt Grund a režiju Ante Masovčić, dok je jadnjikavi „raspored fabule“ ispratio bečki salonski orkestar. I pored ushita više od „tisuću zornih promatrača“, zbuljukanih na gala-predstavi u jedanaest časova pre podne, o „kvalitetama“ rečenog „spektakla“ nemam rašta utrošiti niti slovo!