Famelja

Autor: Vladimir Jovanović

PARE SU TI ĐA’OLJA RABOTA

 

 Budva, kraj maja

2010.godine

(odlomak iz romana u pripremi FAMELJA)

 

– Viđi, bratski, znaši da u našu famelju nikad nije bilo ni kurve ni lupeža! E, časti mi, tako ti je vazda bilo u Paštroviće. Bogufala, nećeš ih nać da lukave, no uvjek na poštenje. Prije će sebe zajebat no učinjet kakav kaliž, da se narod sprda – reče ponosno moj brat od tetke Luka Miković Mikeli nutkajući me pravim talijanskim briošima, kupljenim usput u nekoj novootvorenoj pekari na samom ulazu u Budvu.

Vidno raspoložen zbog naše nenadane prodaje porodičnih placeva Rusima naklapao je kao najgora torokuša sa autobuske stanice, ispitujući me – kako za svakokog člana porodice ponaosob, tako i za sve poznate Paštroviće koji su se u poslednjih pola veka preselili u Beograd, iz ovih ili onih razloga. Još od jutros, kad me je pokupio u Tivtu sa „zornjaka“ Montenegro Erlajnsa, imao sam utisak da statiram u nekom dosadnjikavom, studentskom „arti-farti“ filmu – prepunom logoreičnih monologa i prenaglašenih pozitivnih motivacionih poruka.

Mirisao je na pako rabanov parfem altravajolet, smejao se kao Bob Marli posle malog fudbala i „zadimljene“ probe Vejlersa u gradu Kingstonu i pričao, pričao, pričao – ne dozvoljavajući teget plavoj mokasini bruno malji da papučicu gasa svog novog porše kajena ni za trenutak odvoji od patosa.

Nije se mnogo uzbudio ni kad nas je drumska patrola iznenadila iz busije kod Radanovića, tvrdeći „da smo išli sto šezdeset i da ih čudi kako do sad već nekog nismo usmrtili“.

„Đe si, drug moj“ – obratio se ležerno, mlađem od dvojice „drugova organa“ sa uglastom policijskom šapkom naherenom preko neprobojne, severnjačke čeone kosti. „A, nemo mi to činjet. Samo sam taka pedalu, bez tebe osta. Česovu prijavu za ovo, ne zajebaj? Viđi, kajen ti je munja nebeska. U garažu ti ide osamdeset, jadan ne bio, đe neće na ovu pravinu.“

Moram priznati da bi mene u sličnoj prilici uveliko izvukli iz vozila i najverovatnije streljali pored puta, ne čekajući formalnosti oko zapisnika i lokalnog sudije za prekršaje. Moj burazer se, međutim, izvukao uz upozorenje  – „da ipak malo prikoči“, jer je par kilometara dalje kolega  kome je mali „pao na godinu“, a, pošto se upravo razvodi od žene, sva je prilika da neće biti toliko tolerantan.

– Još mi nešto na’mpade – Mikeli nezaustavljivo uroni u novu digresiju skrećući naglo na parking pored budvanskog hotela „Avala“.

– Ima još nešto u vezi ove situacije s parama. Viđi, rođo, to ti se dešava jedanput u život. Čuš, jedanput? Mnozini nikad. Bog nas je pogledao jer smo prepošteni. Ali se ne smijemo opuštit, ni minut. Bitno je da ostanemo, ovako ka sad – nokat i meso.  Jedan za drugoga. Da se ne posvadimo. Vidiš’i što se čini na primorje. Kastig, moj rođače i kaliž najstrašniji. Brat s bratom ne zbori, otac sa sinom, majka sa đetetom zbog jebenija placeva i katastra. Pare su ti… Uhh… Pušti đaole… Bolje mi je mučat. Ako ne umiješ s njima pasaće sve đe ne treba. Nego miči guzicu. Idemo trupački u „Adriatik Banku“ da otvoriš račun navičas. E, što nam učinješe Rusi, strijela ih fištila, što je zborila baba Anđuša, pokoj imala. Nemamo se kolje obusta’ljat ni doručkovat ka krštena čeljad – zagrme Luka glumatajući navodno nezadovoljstvo.

– Zar mi nisi rekao da idemo u  „Kreditnu Banku“? – upitah, prisećajući se nekog prethodnog razgovora.

– A, ne, đaole, ovi su ti top. Imaju, masa dobre, te razvojne kreditne linije. Evo, odobrili su mi aranžman za kajena. Jebi mi oca ako sam čekao petnaest minuta. Mnogo su mi poslovniji. A i šefovica ekspoziture im je jedna mala Crmničanka. Viđećeš je, perverzija.Veleee, oćemo li otvarat banku? Evo, mrče – povika Luka, kucnuvši blago na staklena vrata, uočivši unutra službenicu kako namešta frizuru i popravlja karmin ispred velikog ogledala u šalter-sali.

–  Đe si mi ti ljepoto paštrovska? E nema te u svijet. Jedno jutro ustaneš prije deset ura i odmah mitinguješ – odgovori koketno šefovica otvarajući vrata ekspoziture.

– Nije Vesna, obraza mi, imam posla, ne znam đe udaram. Doša mi je burazer Mišo iz Beograda. Možemo li završit ono?

– Vesna Srzentić – odgovori atraktivna brineta u kasnim tridesetim i srdačno se osmehnu.

– Aok lele mene, kako su ti paljivi ovi brci. Biće da sam zaboravila – reče, poljubivši se tri puta s Mikelijem i uhvativši ga pokroviteljski ispod ruke.

– A, da čuš, kako nećeš zaboravit? Ne javljaš se, kuliraš me – odgovori  joj vragolasto u pola glasa  – A onaj tvoj te ne pušta bez pratnje da iskočiš u grad. Ma ni na „Dane širuna“, a kamo li ni na „Feštu od makarula“.

Vesna se blago izmače osetivši vreli Mikelijev dah na potiljku ali se pribra istog momenta: – Oćete li me sačekat minut u kancelariju – zacvrkuta šeretski, otkrivši tajnu diskretnog šarma svog prefinjenog osmeha – s blago razmaknutim sekutićima i umekšanim izgovorenim suglasnicima koji pozivaju na flert. – Samo da vidim ove čizmice što ih je koleginica kupila jučer u „Donatelo“, na rasprodaju.

– Ima sam ih i ja, u radnju – javi se Mikeli, ne mogavši da odoli profesionalnoj deformaciji – Crne, kafene i one lila što ih Talijani zovu fuksija. No su mi, đaole, pasali veliki brojevi. Koji ono bi? Četres jedan, jeli jes?

– Mak se tamo, nemoj mi dodavat. Nije četresjedan no četrdeset i po. Imaš’i još koji par?

– Ne, da đaolji. No ako si u Stari Grad, isto svrni. Popićemo makar tu kafu, đaoli je popili, pa nek se buni gospodin Srzentić, nije me stalo. Odoh do butika, a ti mi pripazi ovog malog. Nemoj da se svadi s kim – nasmeja se Mikeli i dobaci mi u prolazu: – Čekam te poslije u „Pikaso“, pa ćemo brzinski na objed. Tetka te se poželjela, nemoš vjerovat. Svarila ti je domaće makarule. Ajde priznaj kad si ih obriva zadnji put?

***

Tačno u dvanaest časova začuše se zvona sa budvanske crkve Svete Trojice, a kapetan Vido Kruta zastade na sred „Trga pjesnika“, hladeći se, umesto kakvom raskošnom lepezom donetom sa dalekog istoka, običnim kineskim slamnatim šeširićem boje kapućina. Ionako je u svojoj omiljenoj, poluraskopčanoj cvetnoj košulji, firmiranim japankama i vojničkim bermudama sa ogromnim džepovima više ličio na najobičnijeg turistu – ni boljeg ni goreg od bujice sličnih koja se ovog kasno-majskog podneva izlila kao istisnuta pivska pena po kamenim pločnicima i skalama Starog Grada.

Osmotrivši sa bezbedne udaljenosti izlog butika „Kalcature Mikeli“ shvati da je prodavačica sama u lokalu i da mu je sigurnije da pošalje SMS poruku starom drugu.

– Evo me, evo, školski, nemaš mi što kuckat poruke. Tačan si, ka i vazda. Idem do Milanke da uzmem pazar od jučer, a ti me pričekaj u „Pikaso“. Poruči mi cijeđenu nerandžu, bez mene osta, otrovah se kafom ovija dana – prodera se Luka i furiozno ulete u butik.

– Neka te čoče, završi to što imaš, neće nam pobjeć priča – odgovori dobro raspoloženi Vido i krete, nogu pred nogu, u pravcu omiljenog kafića. Svega nekoliko pročitanih naslova iz „Pobjede“, ostavljene na šanku kafea i par gutljaja domaće crne kafe kasnije, Mikeli se zaista pojavi na vratima „Pikasa“ noseći podebelu kožnu torbicu „toplomerku“ pod miškom.

– Danu iskoči na dvor, na taracu, mnogo je prijatnije. Izgore se unutra, jadan nebio – procedi Luka i prihvati čašu sa sokom s namerom da je premesti na sto u bašti kafeterije.

– Što zbore u novine? Da nijesmo zaratili s kim, kukala nam čapra? – nastavi Mikeli u svom stilu.

– Oklen znam – odgovori Vido – Ja ti samo pregledam rezultata kalča i eventualno, ima li novog bukinga u zatvor „Spuž“?

– I, kako ti se čini? Ima li?

– Viđi, ufatili su jučer nekakvog šišnjara iz Ministarstva urbanizma. Tobože je uzima mito za prenamjenu placeva. Čuš mito? Pi. Sve su ti to sitne ribe, moj Mišure. Zna se ko muti vodu. A kad smo već kod urbanizma, česovo je ono čudo iznad zvona na donju kapiju, za ime božje? Tek sad viđeh – preneražemo upita Vido, misleći na džinovsku plastičnu figuru paradajza koju su radnici na skeli užurbano montirali na zidine budvanskog Starog Grada.

Luka otvori rajsferšlus kožne prada torbice i izvuče presavijeni flajer sa zlatnim slovima na crnoj pozadini. – Evo školski, tu sve lijepo piše. Međunarodni lanac picerija „Frateli Pomodori“. U petak veče je otvaranje i žurka u „Cezarovu palatu“. Biće ti tu, daniurog, Gico gradonačelnik, ministrica urbanizma i ovi njeni pojači. Oli svrnut? Imam još dvije VIP pozivnice.

– A ne, za spas, moj Mikeli. Viđe li da su probili bedem od grada i otvorili šiber da lakše izbače šank i stolice. Jebem ti državu u koju rušiš spomenik da napraviš kafanu. Zisto ne moš počinut od kriminala da ti je bog otac. Nego drugo nešto oću da te pitam.

– Poitaj, više je vakat. Nevjesta, oli nam donijet dvije loze pred ručak. Ova cijeđena nerandža ti je izdušila. Ne valja, to digo đao – nasmeja se Mikeli i mahnu mrzovoljnoj konobarici u prolazu.

– Sjećaš’i se Zefa, iz osnovne? Razred do nas? – upita Vido.

– Kog Zefa?

– Zefa Đokaja. Mater mu je bila čistačica u školu, a otac prodava ribu na Pizanu.

– Beše li to onaj te su ga zvali Đoko Šiptar? Što je trenira boks?

– Baš taj. Namjestio sam mu, neđe pred rat, da radi sa mnom naplažu u „Maestral“. Sjećaši se? Bome smo se opučili od para to ljeto ne izdajući blokove za ligištule i suncobrane. Poslije je pobjega od mobilizacije s fameljom u Albaniju. U Šenđin, na prepiš od granice. Ostali smo u kontakt do dana današnjeg i nikad mi to nije zaboravio.  Onda ti je, u neka doba, oženio jedinicu masa jakog igrača i, kad je ovaj umaro, naslijedio grdilo božje. Kuće, zemlju, pare, solanu, dva broda… E, domazetović.

– Slušaj Vido, ja ti imam, možebit, još dvades’ minuta pa moram doma, jer će me čudo nać od Marice ako joj ne dovedem sestrića do ure popodna na objed. Zato ubrzaj, ako misliš završavat priču danas. Što me stalo za Zefa i Zefovicu.

– U pravu si. Prećerah s uvodom. Evo, ovako. Treba mi petnaest hiljada do neđelje veče. Vraćam na kraj sezone. Možebit i prije, ali me nemoj ništa pitat.

– Jesi li švagnut ? Kako te neću pitat.

– Tako lijepo, što ti ne treba da znaš.

– Jure li te kamataši, vajko crni?

– A, ne Luka. Treba mi da platim radnike i popravim brodicu. U stvari, da napravim bunker. Uradiće mi čovjek iz bivšeg tivatskog „Arsenala“ – prošaputa Vido Kruta i osvrte se diskretno oko sebe. Uverivši se da ih niko ne posmatra dade znak Mikeliju da se primakne bliže, kako ne bi morao glasnije da priča. – Krenulo je ponovo ONO. Mislim, posa s cigarima. Kombinacija, razrađena. Zef je podmaza, đe treba i ne treba, iznajmio restoran, konobu i dio skladišta u marinu na Havaje. Evo, nekidan sam ga vodio, kad se ono viđesmo, da obiđe radove i provjeri sve još jedanput. Dogovor je – da on doveze teret iz Albanije do pred Ulcinj, prebači kra mene, a ja se postaram da zdravo stigne do ostrva Sveti Nikola, ili Havaja, ako ti ljepše zvuči. Tu ćemo fino prepakovat sve, a on će javit njegovima da dođu brodom iz Brindizija. Odatle oni preuzimaju… Bitno je da startujemo što prije, dok je sezona i neće bit sumnjivo da avetam brodicom tamo-vamo, svaki čas. Mogu li računat na tebe?

– Čuh li te ja dobro maloprije da se ne može počinut od kriminala? – nasmeja se Mikeli i svojski ga odalami rukom po mišici.

– Ne zajebaj, nije ti to isto – odbrusi Vido i iskapi kupicu lozove rakije – Kriminal bi bio droga, oružje, što znam, Ukrajinke… Ovo ti je više preusmeravanje akciza iz državnog u privatni špag. Pravo ti reć, prdi mi guzica za državu? Je li ti ikad učinjela što dobro?

– A da čuš, nije govno no se pas posra. Tako mi to što zboriš izgleda. Ne marim ni ja za državu, no za pare ne brini. Znaš’i kolko si mi put spasio obraz dok nijesam ima’ gaća na guzicu. To se drug moj ne zaboravlja. Rekoh li ti, u petak potpisujem ugovor i uzimam kaparu. Imaćeš pare to veče. Nego, može li Đoko natovarit još ponešto osim cigara? – upita Luka znatiželjno.

– E, nema te u svijet, moj Paštroviću. Kefalo ti fercera ka da rabotaš u „Nasu“, a ne u Stari grad. Što te zanima?

– Talijanske crevlje, jadan nebio, što drugo. Odraše nas na barsku carinu. Mene bi moj dobavljač Lelo, teoretski,  moga’ poslat pakete iz Nole u Drač. A, ovaj tvoj, oću reć naš, samo da ih pokupi… Završi mi to i, kunem ti se, ne moraš vrćat pare do iduće sezone. Ma, ni do one tamo – zagrme moj brat od tetke Luka, a ja im se posle uspešno otvorenog  deviznog računa u Adriatik Biznis Banci priključih za stolom ne mogavši ni da naslutim razlog dobrog raspoloženja starih školskih drugova.

 

 

Vladimir Jovanović