Otrov

 

Piše: Alekasnadar Novaković

OTROV

 

Nije smela da sedne pored mene. Naročito ne danas. Petak je popodne, vraćam se s posla i osećam da moj život, sa svakom stanicom bliže kući, sve više gubi smisao. Vikendi su frustrirajući, prazniji od mene. A ona sedi bezobrazno blizu i igra se vlasima duge, ravne, crne kose. Taj govor tela ne znači ništa. Ne zavodi ona ni mene ni bilo koga. Verovatno je samo nervozna. Ili zamišljena. Lice joj je gotovo savršeno, alabastersko. Iako nosi džins i belu majicu moje izvežbano oko procenjuje da njeno telo prati sklad lica, grudi okrugle, ni prevelike  ni premale, ravan stomak, duge, prave noge, zadnjica podignuta, čvrsta, jabučasta. Oči kao trnjine, obrve lukovi crkvenog svoda. Visoka blizu 180 santimetara, jednostavna u svom skladu, diskretno našminkana, malih, blago punih usta, ni nalik na one izdeformisane “lepotice” napatkanih usana, silikonizirane, nakljukane. Mlađa je od mene oko deset godina. U stvari, teško je reći koliko ima. Pozne dvadesete-rane tridesete? Ne bi me iznenadilo ni kad bih otkrio da je jedna od onih retkih žena što i sa četrdeset izgledaju isto kao u poznim dvadesetim. Kažem, bila bi skoro savršena da nisam primetio na njenom licu ono prepoznatljivo tupavo, oholo držanje s nadrndanim izrazom lica koji prečesto viđam kod naših zgodnih žena kao i onih koje umišljaju da su takve. Da, da, gospodo, otrov se u svim drugim zemljama sveta pakuje u male bočice a kod nas dolazi u visokim, savršenim, na pravim mestima oblim flašama. Spalite me na lomači zbog ovih reči ali tako je. Previše sam mator da bi me bilo briga za vaše mišljenje koje je delom zasnovano na hipokriziji a drugim na zavisti jer govorim ono što vi ne smete reći. Kroz glavu mi prođe da joj nekako skrenem pažnju sa mobilnog telefona koji besomučno tipka, da započnemo razgovor ali, ko se još upoznaje na javnom mestu, i to u autobusu, u 21.veku?

Gubi se na društvene mreže pa tamo ljubaviši! Ko si ti da uopšte priđeš ovoj devojci? Hajde, ko si ti? Da li stvarno misliš da je ona stereotipna neljubazna glupača? Možda je takva jer je navikla da joj se nabacuju testosteronski manijaci kao što si ti? Nije ti palo na pamet da je to odbrambeni mehanizam, da možda ima dečka, supruga? Ili devojku? Reci mi šta ti imaš da kažeš u svoju odbranu? Takve devojke da odu s tipom koji nema kola?! Pa naravno da neće da se upozna s tobom u autobusu! Mator čovek a u autobusu! Ti si propalitet! Kakva je budućnost čeka s tobom? Za pet godina, najdalje deset ,da rastegnemo, mora da se ostvari u ulozi majke! Možeš li se videti u ulozi nabavljača, hranitelja? Pa ti sebe jedva izdržavaš! Ona nema vremena za sporedne veze, njena budućnost mora biti dobro isplanirana dok je još u punoj snazi! Za tebe ima vremena, ti ne moraš da rađaš decu!

Da, možda grešim, Ali, ja nisam zlo koje vreba i napastvuje. Moje oči su videle raskoš Luvra, iskričave odbljeske Mediterana, netaknute vrhove Alpa ali moje usne i ruke nikad nisu dotakle ovakvu lepotu. Za devojke i žene s kojim sam bio se može reći da su simpatične, mile, lepuškaste ali nikad nisu bile ovakve. Ni prići. Želim da osetim nju, ili neku poput nje, jednom barem jednom, barem jednu, pre no što se pretvorim u klecavog starca. Znam da mi je srce postalo crno i puno sumnji i ožiljaka ali, odavno gledam kako ovakve žene odlaze sa odurnim, rošavim, otečenim, deformisanim muškarcima koji su imali puno para. To je prečesto da bih rekao da je to samo slučajnost. Ponekad pomislim:  Zar ovde svaka lepotica ima cenu zalepljenu na čelo?!  Naravno da nema. Ako prestanem da verujem u to, i poslušam ono što su mi toliko puta skoro svi sipali u uši, i što mi je gotovo ubilo deo duše, šta onda? Ne žele li mnoge žene isto to, kad spaze izrazito zgodnog muškarca? Njih zaobiđe požuda? Ovo što sad govorim je ludilo, ali reći ću joj nešto, bilo šta, baš sad!

Nećeš ti pokušati ništa! Zavali se u sedište i čekaj do tvoje stanice. Ti sigurno želiš da dotakneš njeno telo ali bi se prestravio od pomisli da dodirneš njenu dušu jer osećaš da u njoj nema ničeg osim cifara i planova. Sumnja nije tu da te upropasti ili, kako dramoseraš, da zacrni srce, već da te izvuče iz nevolje. Suđeno ti je tako. Nisi ti baš neuspešan sa ženama, samo treba se držiš svog rejona. Ili pokušaj nešto s onakvim kao što je punija izblajhana tetkasta osoba koja te proždirala pogledom dok si se klatio put posla. Da, znaš o kojoj govorim. Ti imaš takav tip lepote koji privlači pedesetogodišnje usamljene “gospodže”, ne ovakve Venere. To što neki bauk od tipa ili praznoglavi manekenčić ima tvoju saputnicu ne znači da je i ti, kao bolji, možeš imati. Dobro, vodiš računa o sebi, skladan si i poželjan na neki hladan, miran način ali takav njoj ne treba. Nađi, kako si rekao, lepuškastu ženu sa dobrom dušom da isceli tvoju i zadovolji se s tim. Koga briga da li joj je nos veći ili noge malo jače? Hoćeš sad da joj se obratiš pa da ceo autobus poviče: Manijaaaak! Olabavi malo s tim, opusti se, popij koju, pojedi nešto masno…Seks je ionako precenjena kategorija.

Površan sam, lud od testosterona, bolujem od iluzija veličine, odmeravam žene pa šta? A koje je rešenje? Da nađem takvu kakvu preporučuješ pa da se ona stetka a ja da se zdedam? Da se gadim samog sebe kad se skinem pred njom, mog podvaljka, pivskog stomaka i ćele? Da krenem sad da mlatim novac pa, kad se obogatim, pretvorim u nekog patetičnog šezdesetogodišnjaka koji plaća klinkama da bi glumile da su zaljubljene u njega? Znaš li šta mi se dogodilo pre neki dan? Neka devojka, u dvadesetim, je ulazila u moju zgradu. Sve se dogodilo brzo. Ponudio sam se da joj pomognem oko nekog preteškog kofera a ona je, tek tad sam joj video lice, prevrnula svojim plavim očima i rekla:

• Pusti, matori, znam šta pokušavaš. Mogu i sama.

A onda je, cerekajući se, dovukla kofer do lifta. Da, imala je liniju kao peščani časovnik i duge manekenske noge. Shvataš? Tek tad sam sagledao to savršenstvo koje mi se smejalo kao patetičnom pičkopaćeniku. Mladost i sklad mi se rugaju, dok ja tonem u zemlju od stida. Raspričao sam se… Nisam trebao ove nedelje da krenem sa smanjivanjem cuge.

Hahah, jebe te krštenica, ali, žalim slučaj, tako si se namestio. Lepo ti kažem da popiješ nešto kad već nisi u mogućosti da pojebeš.  Možda je za tebe rešenje da postaneš švaler jedne od onih koje su otišle s debelim i rošavim bogatašima. Bićeš njihov ljubavnik, hahah, pazi, ljubavnik, esteta i gospodstven, vodićeš ih na koncerte i u pozorište, pun razumevanja i obdaren kao magarac! Hahaha! Tako ćeš sprovoditi dvostruku osvetu: mladosti koja ti se smeje i starosti puna gadosti koja te opljačkala. I svaki put posle epske jebačine ćeš joj postaviti isto pitanje:

• A jel te ovako tvoj muž, a?

Mračni erotomanu, nemaš dušu, nemaš ništa, samo mi lamentiraš jer ne kratiš stuardese. Plakyyy,ya bi yebooooo! Hahaha! Moram da kresnem starletu pre no što crknem, to mi je na buckett listu, hehee! E, a šta kažeš na ovo? Quid pro quo! Izađi sa ružnom, izrazitom ružnom ženom, odvedi je u krevet i čekaj. Možda ti, kao revanš, Gospod Bog pošalje nimfu? Heheh! I da ti pošalje, šta onda? Možda bude luda, katastrofalna u krevetu, frigidna a možda ti se i ne digne od treme? To bi tek bilo veselo, hihihi! Hteo bi ti, vidim, da napraviš faustovski pakt s đavolom ali ne može. Đavola nema, a i da ima ne bi ga zanimala tvoja duša, a ovaj svet je ionako pakao u kojem su tačno određeni krugovi. Ona i ti niste u istom. Kapiš?

Osećam da niko ne bi cenio njenu lepotu kao ja. Ali, to je sad nebitno. Izlazim na sledećoj. Malo pomera noge u stranu, to je uradila čim sam ustao, saviću se, tako, izaći napolje. Uradiću sve kako si mi rekao. Bez sumnje, sve će biti potpuno logično, potpuno ispravno.  I potpuno pogrešno. Dok se vrata autobusa zatvaraju ja neću gledati u njenom pravcu. Manijak koji blene. Ne želim da me takvog vidi. Znam šta ćeš reći. Beogradski autobusi su puni prelepih žena.  I onih manje lepih. Simpatičnih. Ljupkih. Čak i lepuškastih. Onih koje su moja liga. Da,da, treba ubiti te misli. Brukam se ovako. Bolje da se zapijem jeftinim alkoholom, otupim, obespolim potpuno. Povraćam u subotu, treznim u nedelju. Nađem neku iz moje kategorije. Odebljam, oćelavim, oćoravim. Prihvatim stvari onakvim kakve jesu. Umrem. Možda me neko i oplače. Samo ne smem ovim putem. Lepe žene donose nesreću. Ljubomoru. Razdor. Treba da uništim sećanje na njih tako što ću uništiti ovo telo. Kad počnem da se gadim na samog sebe prestaću da razmišljam o seksu. Gledam i njih u prevozu svakog dana, vršnjake koji su se predali, s ogromnim flekama ispod  pazuha volovskim vratovima i “bojlerima”. Deluju mi nekako mirnije od ostalih. Odsustvo želje donosi mir ali je taj mir neopisivo dosadan, dosadan kao smrt. I, tako. Jesi li sad srećan?

Izrazito. Ajde da se uroljamo i gledamo pornozu.