Beograd,
avgust 2025
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
VREME MONSTRUMA
(omnibus)
NI LEVO NI DESNO NI CENTAR
OSUMNJIČENI:
MILICA
NIKOLA
Mesto i vreme:
Beograd, nažalost danas
VB1.
Video bim- VB – Melodija Zoom aplikacije. Na bimu je neuredna soba. U prvom planu, go do pojasa, sa četkicom u zubima, sedi MILE, momak kratke kose, muskulozan.Mile drži četkicu u ustima i riba zube.
MILE: E, buv’z, fu fi…
Zagrcne se. Napravi kiselu grimasu.
MILE: E, buraz, tu si? Koje je vreme kod tebe u Australiji? El ponoć? E, teo sam nešto da se vidimo. Znaš, nostalgija, ovo – ono. Malo mi nedostaješ pa sam teo da se javim. Imam ovde dosta šljake, baš sam se usro od posla, ne možeš da zamisliš! Sad je malo njesra kako ide prevoz zbog blokada i to pa teže stižem ali sam inače znači top. El ti deca idu na plažu? Čuo sam da tamo imaju neke kao portugalske krstarice i da su mnogo zajebane meduze. E, ajde da ne mračim samo mi se javi ako ne tovariš neku Aboridžinku. Onda ti je sve oprošteno, tebra. Ako ovo sluša Milena samo sam se zajebavao, snajka. Ajde, ljubi brat
Gasi kameru.
1.
Dnevna soba koja je ujedno i radna i spavaća. Farmerice, majice, čarape, veš, muški i ženski, razbacani su na sve strane. Na sredini sobe je krevet, trosed, rasklopljen. S leve strane je sto na kojem su dva laptopa. Desno je hodnik koji vodi u kupatilo, off. Šuštanje tuša, off. Na krevetu leži Nikola, u boksericama i puši. Proteže se i češe po stomaku. Pored njega je mobilni telefon. Brujanje telefona s prekidima, off. Nikola, čudnim, sinkopiranim pokretom ruke uzme telefon.
NIKOLA: Da?
Pauza
NIKOLA: Da, tebra.
Pauza
NIKOLA: Možda, tebra.
Pauza
NIKOLA: Jeste, da.
Pauza
NIKOLA: Ajde, ljubi brat.
MILICA (off): Nikola!
NIKOLA: Da?
MILICA: Nešto si rekao?
NIKOLA: Ništa, Milice. Pričam preko moba.
MILICA (off): Ne čujem te od tuša.
NIKOLA (jače): Zvao me…
Stane
NIKOLA (još jače): Aj kažem ti kad dođeš!
Telefon bruji, off
NIKOLA: Da? Da, tu sam. Izvinite, mislio sam da….Okej, pokrenuću sve za pola sata. Da, dvadeset minuta, dobro. Ovde mi je devojka pa ne mogu. Da, jasno, izmisliti, izbaciti, sve kako kažete. Da, tako je. Izvinite još jednom. Doviđenja.
Milica ulazi u sobu, omotana peškirom
MILICA:El me varaš?
NIKOLA: Hahaha. Ne.
MILICA: Si siguran?
NIKOLA: Aha.
Baca se na njega. Opkoračuje ga
MILICA: Ko je bio?
NIKOLA: Marko. Rođus mu je.
MILICA: Aha. A onaj drugi?
NIKOLA: Koji drugi.
MILICA: Ej, čula sam.
NIKOLA: Oni moji Amerikanci.
MILICA: Na srpskom?
NIKOLA: Šef mi je Srbin.
MILICA: Zar nemaš danas slobodno?
NIKOLA: Nemam. Za dvadeset minuta ću se otisnuti u mutno i olujno more onlajn prodaje.
MILICA: Okej. Oćeš kviki?
Milica krene da mu se spušta jezikom niz stomak. On je zgrabi. Rvu se. Obori je na leđa
NIKOLA: Kod mene ne postoji kviki.
MILICA: Znam. To mi je top kod tebe. Nisi zeka ko mlađi tipovi.
NIKOLA: Ne možemo sad kviki. A i moram da se tuširam.
MILICA: I to znam. I osećam.
NIKOLA: Dođi smradu da te zagrli.
Nikola joj dodirne desnu butinu na kojoj je modrica. Ona tiho jekne
NIKOLA: Boli?
MILICA: Malo.
NIKOLA: Ljubim da prođe.
Nikola, ljubeći masnicu, krene naviše
MILICA: Ej, de bi ti?
NIKOLA: Da ti vratim za ono od maločas.
MILICA: Nisam u mudu.
NIKOLA: Nisi u mudu? E do kurca!
MILICA: Ćale- tuš!
NIKOLA: Daću ti ja ćaleta. Deset godina sam stariji a ti mene u starački dom.
MILICA: Čiko, jel mogu da vas prevedem preko ulice?
NIKOLA: Daću ja tebi čiku!
Ljube se. Milica stane
MILICA:E, stvarno treba da ih odjebeš.
NIKOLA: A?
MILICA: Te Amerikance. Nisi glup, imaš faks, završio si režiju. Šta će ti oni?
NIKOLA: Moram…
MILICA: Mora samo da se umre. Biraš ostalo.
NIKOLA: I ti ne moraš da ideš na protest pa opet ideš. Tako i ja.
MILICA: Ti možeš da biraš a ja moram.
NIKOLA: A šta si maločas rekla?
MILICA: To je drugo. Oćeš u osam kod RTS?
NIKOLA: Ne.
MILICA: Ajde, biće vrh. Igraćemo kolce sa Pikačuom.
Nikola se zaceni od smeha
NIKOLA: Ne. To je za vas, studente.
MILICA: Ko je sad mator? I koji studenti? Ćale mi bio prekjuče. Blejao do dva ujutru.
NIKOLA: I’ll pass. Biću mrtav posle Amera.
MILICA: Ajde dođi. Nismo bili nijednom.
NIKOLA: Ej, bićemo. Juče smo se upoznali. Odo ja.
Nikola se izvuče iz njenog zagrljaja i krene prema vratima
MILICA: Mesec i pet dana.
NIKOLA: Kako?
MILICA: Toliko se „znamo“. Mesec i pet dana. Danas je peti dan.
NIKOLA:O- k.
Pauza
MILICA: E, zaboravila sam mob. Mogu da uzmem tvoj?
NIKOLA: Ne, to mi je službeni.
MILICA: De ti je privatni?
NIKOLA: Osto mi u kolima.
MILICA: Ok. A laptop?
NIKOLA: Može. Uzmi onaj levo.
MILICA: Hvala.
NIKOLA: Ništa.
Nikola se teatralno nakloni i ode u kupatilo. Tuš, off. Milica se okrene prema natkasni i uzme laptop koji se nalazi desno. Otvori ga, skroluje. Lice joj je u šoku. Kucka po dirkama, skroluje opet. Sklopi kompjuter, vrati ga pažljivo nazad i krene da sakuplja svoje krpice i hitro ih nabacuje na sebe
NIKOLA (off): Si pisala?
MILICA: Aha, kevi na vacap, da ne brine.
NIKOLA (off): Javljaš se mami. Koji ste vi tradicionalisti!
MILICA: Jesmo. Mene i krstili.
NIKOLA (off): Ako si nosila bikini kad te pop polivao onda moram da vidim fotke sa krštenja. Hehehe!
Milica oblači pantalone a zatim i patike. Nikola ulazi, s peškirom oko pojasa
NIKOLA: Kad si se pre obukla?
MILICA: Kad si se ti pre okupao?
NIKOLA: Stvar treninga. Gde ćeš ti?
MILICA: Pa, rekao si Amerikanci…
NIKOLA: Ne moraš toliko brzo.
MILICA: Neću da smetam. Kako kažeš: oluja onlajn prodaje.
NIKOLA: Poput. Šta je to tamo?
MILICA: Laptopovi.
NIKOLA: Jok, šišarke. Koji si uzela, desni ili levi?
MILICA: Levi.
NIKOLA: Zašto je onda desni pomeren a levi na svom mestu?
MILICA: Ne znam. Brkam strane. Rekli su mi da sam ambidekstralna.
NIKOLA: Jesam li ti srpski rekao koji od ta dva jebena laptopa da uzmeš?
MILICA: Da.
NIKOLA: I ti si uzela desni.
Pauza
MILICA: Da.
NIKOLA: Znači, imamo problem.
MILICA: Ti si u problemu, ne ja.
NIKOLA: Milice, ovo nije za zajebavanje.
MILICA: Ovo je za žaljenje.
NIKOLA: Šta ti znaš?
MILICA: Ja znam šta znam.
NIKOLA: Ne smeš da pričaš o ovome. Kapiraš?
MILICA: Što? Da me posle ne udare kola?
NIKOLA: Ej, Milice, ne seri!
MILICA: Ja serem a ti živiš od govana!
NIKOLA: Čekaj malo.
MILICA: Šta da čekam? Ti si ozbiljna botina!
NIKOLA: Nisam.
MILICA: Kako bre nisi?
NIKOLA: Botine su naloženi kreteni koji veruju u njega.
MILICA: A šta si ti?
NIKOLA: Ja ne verujem u to.
MILICA: To je samo posao, a ?
NIKOLA: Da, bre. Ajde, sedi.
MILICA: Šta da sedim? Pre deset minuta sam htela da ti popušim! Muka mi je!
NIKOLA: Milice, a kako bi bilo da malo ono iznivelišeš tu melodramu?
MILICA: Prljava sam. Smrdim na tebe.
NIKOLA: Eno ti ga tuš tamo.
MILICA: Idem gajbi. Odma.
Krene nadesno. Nikola je uhvati
NIKOLA: Čekaj, čekaj. Polako.
MILICA: Rekla sam ti da idem.
NIKOLA: Moraš prvo da mi obećaš nešto.
MILICA: Pusti me!
NIKOLA: Molim te, samo minut.
MILICA: Pusti me, vrištaću!
NIKOLA: Nećeš jer ćeš se samo uvaliti u veće sranje.
MILICA: Sad mi još i pretiš?!
NIKOLA: Ne pretim. Neću ti ja praviti sranje.
MILICA: A ko hoće?
NIKOLA: Uvek ima ko. Ako te zanima…
MILICA: Ne zanima me. Skloni se!
NIKOLA: Samo minut i ideš. O-k?
MILICA: Samo minut?
NIKOLA: Da.
MILICA: Okej.
Nikola je blago povuče za ruku i ona sedne na krevet
NIKOLA: Vidi, prvo: ne smeš nikome da kažeš za moj posao. Ako kažeš onda ja kažem šefu a onda šef može da pravi probleme tebi i tvojim matorcima.
MILICA: El ti čuješ sebe?
NIKOLA: Ja to ne želim ali moram da kažem šta je bilo jer je to takav posao.
MILICA: Serem ti se u posao.
NIKOLA: Budi pametna, zaboravi na celu priču, između tebe i mene je gotovo..
MILICA: Molim?
NIKOLA: Sad kad si otkrila ne možemo više da budemo zajedno. Nastavi sa svojim životom i sve okej. Okej?
MILICA: Šta je okej?
NIKOLA: Ti na protest – ja na šljaku.
MILICA: To je tebi samo posao? Pljuješ, maltretiraš ljude.
NIKOLA: I oni u opoziciji imaju botove.
MILICA: Napisao si devojci da je njena mrtva drugarica kurva.
NIKOLA: To nisam ja napisao.
MILICA: Nego neko od tvojih.
NIKOLA: Milice, to je samo…
MILICA: Znam! Znam! Znam! To je samo posao, ti si samo izvršavao naređenja! To su i nacisti govorili!
NIKOLA: Sad sam još i naci. Slušaj, ti nemaš pojma o životu i nemaš pravo da mi držiš lekcije.
MILICA: Ja držim lekcije? Ti radiš za ubice, za one koji nas tuku! Mene su tukli tvoji!
NIKOLA: To je samo modrica.
MILICA: Samo modrica?! A šta da su mi odvalili vilicu? Da su me ubili?
NIKOLA: Ej, ne drami toliko.
MILICA: Pa da, ja dramim. To je samo modrica. A gaženje kolima je samo gaženje kolima. A zatvor je samo zatvor. A mrtva usta ne govore.
NIKOLA: Daj, bre, Milice, pa kod nas su samo neka sranja. I uvek svi kažu da će biti bolji od onih drugih i uvek zajebu. Zajebaćete i vi kad dođete na vlast. I, šta ćemo onda?
Pauza
MILICA: Zašto?
NIKOLA: Šta zašto?
MILICA: Ćale ti je kupio stan u centru, završio si režiju…
NIKOLA: Nema posla.
MILICA: Pa moraš da režiraš botove? Jel to tvoj veliki projekat? Kao, ne možeš da napraviš film pa praviš ovu bolest?
NIKOLA: Nemoj tako ostrašćeno.
MILICA: Ostrašćeno? Posle šest meseci vašeg izdrkavanja? Šta šest meseci, trinaest godina!
NIKOLA: To nije moje izdrkavanje.
MILICA: Vređate ljude koje ste pobili!
NIKOLA: Ja nisam.
MILICA: Ti nisi? Ni firma Starting nije? Ni Vučić nije? Ko je onda?!
NIKOLA: Milice, ti ne vidiš širu sliku.
MILICA: Tačno. Ne vidim. Ja vidim samo šestnaest leševa.
NIKOLA: Vidi, nesreće se dešavaju.
MILICA: Stvarno veruješ u to što si reko?
Pauza
MILICA: Nisi kao oni? Pa ti si gori od njih. Ti ih učiš kako da truju! Videla sam!
NIKOLA: Ti si pametna devojka ali mnogo krindžuješ. Idi gajbi i iskuliraj malo.
MILICA: Hoću. Mogu sad da idem?
NIKOLA: Samo sek. Hoću da ti predložim nešto.
MILICA: Ti meni da predlažeš?
NIKOLA: Da. Znaš, ti znaš ljude u plenumu, mogla bi…
MILICA: Da ti javim šta pričamo?
Pauza
NIKOLA: Da.
MILICA: Moja keva, kad ćale nešto gadno zasere, kaže: Praviću se da nisam čula.
NIKOLA: Ti ne razumeš.
MILICA: Ti mene sad, kao, vrbuješ? El se tako kaže?
NIKOLA: Možda. Možda i ne.
MILICA: Reci šta hoćeš, nudi mi avione kamione, ja ću ti reći: NE!
NIKOLA:E, nemoj tako. Trebaćeš nam.
MILICA: Kome vama?
NIKOLA: Šta misliš, kad ovaj ode, da ćemo mi samo da nestanemo?
MILICA: Bilo bi lepo.
NIKOLA: Nećemo. Trebaće vam ljudi kao mi. Sa iskustvom.
MILICA: Vi ne trebate ni kanalizaciji.
NIKOLA: Videćeš. Pogledaj me.
MILICA: Bolje da oslepim nego da te gledam. Skloni se.
NIKOLA: Opa! Vidi malu revolucionarku iz Krnjače! Druga godina stomatologije i misli da je Boga uvatila za muda. Ne zna ko je premijer a hoće da menja sistem.
MILICA: Koga briga ko je premijer kad svi znamo ko je sve.
NIKOLA: Ne čita vesti al zna sve o politici. Voli Srbiju, ogrće se zastavom a gleda kako da zapali u Nemačku kad završi studije! Mnogo je hrabra a kad je dobila malo pendrekom po guzi – plakyyy! Ne znaš ni koji je glavni grad Norveške…
MILICA:… Kopenhagen.
NIKOLA:….Oslo a htela bi da menja vlast. Pravi mi se tu nešto pametna a ima boru glupaču iznad nosa. I još me se gadi. Nisi se gadila kad sam te vodio po restoranima i klubovima i certovima. I nikad nisi pitala odakle lova. Samo da se ogrebeš. A sad mi se praviš poštena. Više si se držala za moj novčanik nego za moj kurac!
Milica ga pljune. Nikola krene da je udari pa zastane. Pauza
MILICA: Ajde, ćaci, udari! Usro si se?
NIKOLA: Kučko!
MILICA: Pizdo!
Nikola se pomeri u stranu
NIKOLA: Idi.
Milica krene
NIKOLA: Milice, ako im kažeš za mene, niko ti neće verovati.
MILICA: Verovaće.
NIKOLA: Aha. Verovaće da sam ja bot. Ali, neće verovati ni tebi jer te karao bot.
MILICA: Karaće tebe u Zabeli.
Milica izjuri napolje. Otključavanje vrata, off. Lupanje vratima, off. Trčanje niz stepenice zgrade, off. Brujanje telefona, off. Nikola, isprekidanim pokretom, uzme telefon.
NIKOLA (robotski): Da, razumem. Upravo sam počeo.
/KRAJ/
POSLEDNJI SIRTAKI U BEOGRADU
LICA:
DEJAN
ANITA
NEBOJŠA
JOVANA
VB2
Video bim- VB – Melodija Zoom aplikacije. Na bimu je neuredna soba. Mile puši cigaru i pije kafu
MILE: E, zvao sam te juče ujutru, nisi se javio. Mislim kapiram ja ono šljaka-porodica, kuća- poso-poso- kuća ali ispoštuj me, batice. Ipak sam ja stariji brat. Otkako ste se ti i Milena odselili u Kengurlend ja nikako da vas vidim ili čujem. E, pazi, znam da se nismo pozdravili u najboljim okolnostima, ti si imao neki bag u glavi i to ali, jebote, pa nećemo valjda zbog tih pizdarija da se svađamo? Jebote, odrasli smo ljudi, sprcao si tries godina u pedu, nisi klinac. E, bre, ti si mi jedini ostao s kim mogu normalno da razgovaram. Molim te javi se, da ne brinem. Ljubi brat
Gasi kameru
Salon beogradskog stana. U levom uglu sedi bračni par Dejan i Anita, u desnom Nebojša i Jovana. Muzika, kombinacija popa i hausa, off.
DEJAN: Ne mogu da verujem!
NEBOJŠA: Šta?
DEJAN: U to kakva si bio faca.
JOVANA: Jel govorimo o istom Nebojši, hehehe?
DEJAN: Da, o istom Nebojši Jovana. Tvom čoveku sam nekad zavideo. Kažem: nekad. U prošlom veku.
NEBOJŠA: Odjebi!
DEJAN: Hahaha, da znaš da oću.
Pauza
DEJAN: I, gde ćete na letovanje?
NEBOJŠA: Nismo još…
JOVANA: Grčka.
ANITA: Tri prsta?
NEBOJŠA: Ovaj…Da. Atos, Portos, Aramis.
JOVANA: Da. Klasika.
DEJAN: Da, baš jeste.
ANITA: Mi ćemo na Sardiniju. Ponovo. To je predivno ostrvo. Ono ima nešto, ne znam šta.
NEBOJŠA: Ima nešto ž ne se kua, hehehe.
JOVANA: Nebojša…
DEJAN: Drugar, sigurno si nešto ukakio čim te Jovana zove krštenim imenom.
NEBOJŠA: Ako je tako onda serem kao foka.
JOVANA: Nebojša!
DEJAN: Opusti se Jovana, opusti se. Ovde smo svi prijatelji.
ANITA: Pa, ne baš svi.
NEBOJŠA: Na koga misliš?
ANITA: Onaj vaš…Što se ispovraćao po kadi.
DEJAN: Aaaa, Želja Deljanin! Ma pusti ga, govedo.
ANITA: Vi ste baš čudna klasa.
NEBOJŠA: Slažem se. Okupljanje starih drugara sa faksa ponekad nije najbolja ideja.
JOVANA: Ne mislimo na vas.
DEJAN: Naravno da ne.
ANITA: Nismo ni mislili da mislite.
NEBOJŠA: Kad smo kod mišljenja, draga Anita, šta misle ljudi na državnoj televiziji? Ako išta misle.
JOVANA: Nebojša, nemoj….
DEJAN: Ma, mi se uopšte ne vređamo.
ANITA: Da, to je samo posao.
NEBOJŠA: A ti si samo voditeljka. Jasno.
JOVANA: Ja ne znam šta je Nebojši danas. Možda bi trebao malo da popusti s pićem.
NEBOJŠA: Ma, tek se zagrevam.Živeli!
DEJAN: Živeli!
ANITA:Živeli!
JOVANA: Živeli!
NEBOJŠA: Za slobodu.
JOVANA: Za letovanje.
DEJAN: Za letovanje!
ANITA: Za letovanje!
DEJAN: Tebi bi se dopalo na Sardiniji.
NEBOJŠA: Teško da ću je ikad videte ali verovatno bi. A zašto?
DEJAN: Ima nekih misterioznih džinovskih gomila kamenja. To su mi pokazivali poslovni partneri kad smo išli u junu. Kažu da su to podigli džinovi hehehe.
NEBOJŠA: Ovo što mi imamo su sigurno podigli patuljci.
DEJAN: Ne znam. Ne bavim se građevinom. Anita, dušo, hajde da malo prominglujemo. Vidimo se matori.
Odlaze
JOVANA: Dakle, jesi li ti jebeno normalan?
NEBOJŠA: Kakvo je to pitanje? Dobro znaš da nisam.
JOVANA: Tvoj najbolji drug sa faksa je pun ko brod I može da ti da odličan posao a ti ga zajebavaš!
NEBOJŠA: Ne zajebavam ga samo konstatujem.
JOVANA: Šta konstatuješ?
NEBOJŠA: On je neopevani snob, šupalj ko crkveno zvono a ni žena mu nije ništa bolja. U stvari, ne zna se ko je gori. On plaća reket mafiji za koju ona radi. Ej, čekaj da završim. Ona čita vesti na fašističkoj televiziji!
JOVANA: Kakvi fašisti te spopali? Ona je samo spikerka.
NEBOJŠA: I esesovci su samo izvršavali naređenja.
JOVANA: Kakvi nacisti?
NEBOJŠA: Jesu li ovi ubili šestnaest ljudi u Novom Sadu? Da li je zbog njihove gramzivosti pala nadstrešnica na njih? Jesu li oni gazili kolima studente? Jel oni tuku našu decu?
JOVANA: Naša deca idu u osnovnu školu a ti si samoživ.
NEBOJŠA: Ja samoživ?
JOVANA: Misliš samo na svoje ideje i ideale. Nije ti ovo devedesetšesta. Nemaš više devetnaest. Odrasti!
NEBOJŠA: I budi štrajkbreher u svojoj osnovnoj školi.
JOVANA: Da to nisam uradila sad ne bi imali pet žutih para u kući.
NEBOJŠA: Jesam li ja kriv što me jebe krštenica pa su me proglasili za tehnički višak?
JOVANA: Nisi. Ali ćeš biti kriv ako ovo upropastiš.
Pauza
JOVANA: Popusti malo. Poljubi dupe ako treba. Misli na…
NEBOJŠA:…svoju decu? Ili na odmor u Grčkoj? I odakle ti trip da idemo tamo?
JOVANA: Pozajmila sam. Nebitno. Neću da budemo poslednji.
NEBOJŠA: Zato što ne idemo na more? Ti… Uvek si živela preko svojih mogućnosti!
JOVANA: A ti si uvek radio poslove ispod svog kapaciteta. Zašto?
NEBOJŠA: Ne znam. Ti si psihološkinja, ti reci.
JOVANA: Zato što se, duboko u sebi, plašiš uspeha. Ti boluješ od herofobije. Straha od sreće. Zadovoljan si samo kad kukaš na Vučića, na vladu, na ceo svet, kad praviš svoje filozofske projekcije. Tako ti je lakše. A problem nije u svetu oko tebe. Problem je u tebi.
NEBOJŠA: Daaaa, ja sam luuud, sve mi se priviiiđaaaa. Problem je u mojoj glaaaavi!
JOVANA: Ako je to tako ti onda brzo razbistri u svojoj glavi. Mućni malo i počni da radiš.
NEBOJŠA: Razbistrilo mi se, odavno. Sve mi je jasno osim jedne stvari?
JOVANA: Koje to?
NEBOJŠA: Kako smo postali ono što smo prezirali?
JOVANA: Daj, Nebojša!
NEBOJŠA: Daj, Jovana. Zemlja se kupa u krvi a šta mi radimo? Visimo na nesrećnom rijunion partiju i drvimo o letovanju. A zašto? Jer – stabilnost.
JOVANA: Misli na decu.
NEBOJŠA: Mislim na to kakve ćemo beskičmenjake od njih napraviti.
JOVANA: Žive. Zdrave. Koji ne moraju da jedu grašak tri dana za redom i gledaju pijanog oca.
NEBOJŠA: Nisam pijanac.
JOVANA: Ako ovako nastaviš – postaćeš.
NEBOJŠA: Kako će jednog dana živeti ovde…
JOVANA: Ako odigraš pametno neće živeti ovde već će se školovati i raditi negde daleko od ove rupe.
Larma, off: bubnjevi, pištaljke, vuvuzele, “Killing In The Name Of”, RATM mešaju se sa policijskim sirenama.Dolaze Dejan i Anita. U Dejanovoj ruci je zapaljen džoint
DEJAN: Fak ju aj vont du vot ju tel mi hahahahaha…. El se sećaš kako si hedbengovao u Mašincu uz ovu stvar?
NEBOJŠA: Sećam se.
DEJAN: Tad si imao kosu da njom mlataraš hahah. Uzmi malo!
Nebojša pogleda u Jovanu a zatim oklevajući povuče. Daje Jovani koja ošljarski pućne. Džoint kruži
DEJAN: Jel vidite vi kako sam ja dobar? Sve sam ovo uradio za svoje društvo sve.
NEBOJŠA: Mhm.
ANITA: Mislim da je ovom svetu potrebno malo više poštovanja. I zahvalnosti.
JOVANA: Slažem se.
NEBOJŠA: Zavisi kome i za….
Jovana ga mune.
NEBOJŠA: Ja sam vama zahvalan.
DEJAN: Kome? Nama? Zajebavaš me!
NEBOJŠA: Da, super je žurka. Piće. Vutra. Sve na mestu. Još samo posao da mi nađeš.
DEJAN: Hahaha, stvarno? Pa to može da bude sređeno.
JOVANA: Nisi morao tako direktno.
DEJAN: On je uvek bio takav – pravo u metu. Strelac u horoskopu. Boli ga patka, on je faca, život je plaza, on je Tom Kruz I meša koktele. Aruba, Džamejka, u aj vona tejk ja… A ja sam jarac u horoskopu. Ja sam onaj koji ti se uvali na ručak da bi uštedeo pare. Ja sam Jevrejin, ja sam mason, ja sam Milka Canić! Hahahaha! Tako piše u mom horoskopu na Tarzaniji.
ANITA: Deki, možda ne bi…
DEJAN: Ne bih? Ovde je sve moje! Sve je moje! Ko god da rokne, kokne, padne, ja ostajem! Za letnji odmor!
SVI: Za letnji odmor!
DEJAN: Ja imam super stan, i vikendicu, i firmu, i Petoro kola i troje dece i seksi voditeljku u krevetu!
Lupi Anitu po dupetu
DEJAN: Ajde, ko još to može da kaže? Šta vi imate? Stan na Pašinom brdu i podrum koji smrdi na kiseli kupus, hahaha!
NEBOJŠA: Da, to je ono što mi imamo. Ali pripada mom ćaletu, hahah.
DEJAN: Koji si ti socijalac! E, ne brini, sve ću da sredim, i za tebe i za Jovanu, da vide ljudi ko je Deki! Deki Neprejebivi!
Dejan ga zagrli dok mu u ruci gori džoint
DEJAN: A znaš šta će posebno da mi bude zadovoljstvo? To što ću ljudima da pokažem na tebe i kažem: Evo ga Neba, nekad dramoser – sad čovek. Svirao je po bendovima, visio po protestima, radio za siću a onda sam došao ja i preporodio ga! Sprcao je pet banki u dupe ali vredelo je!
NEBOJŠA: Da, biće to novozavetno iskustvo. Nešto kao kad je Sveti Jovan krstio Isusa u Jordanu.
JOVANA: Nebojša!
NEBOJŠA: Ili kad je Luk Skajvoker otkrio da mu je Dart Vejder ćale.
DEJAN: Hehehe, ta ti je dobra!
NEBOJŠA: Ili kad je Šon Rajder primio Beza u Hepi Mandejz.
DEJAN: Bez je samo plesao.
NEBOJŠA: Pa, to ti kažem: ti sviraš a ja plešem na tvoju muziku.
DEJAN: Šta god da sviram?
NEBOJŠA: Šta god da sviraš.
Dejan ga poljubi
DEJAN: Ajd da vidimo!
Dejan ode. Muzika se promeni. Čuje se sirtaki iz Grka Zorbe. Dejan se vraća
DEJAN: Idete u Grčku, el tako? Ajde da vidimo kako ćeš da igraš. Opaaa! Jasas!
Nebojša gleda zbunjeno u Dejana pa u Jovanu. Pauza. Raširi ruke. Trapavo, sa dve leve noge, kreće da pleše sirtaki. Ulazi u ritam, polako, grabi koracima, igra oko Jovane, koja, ponižena, zuri u pod, Anite koja tapše s idiotskim osmehom na licu i Dejana koji mu lepi novčanicu na čelo. Tema se zahuktava sa završnim krešendom. Nebojša se skljoka na dupe. Dejan pucne prstima. Muzika stane
DEJAN: A, kako je? Da ti pomognem?
NEBOJŠA: Neka, sam ću.
Nebojša pokuša da ustane. Ponovo padne na guzicu. Teško diše. Dejan seda do njega
DEJAN: Kako to, a? Bio si bolji od mene u svemu. Čak si i bolje ribe odvajao. A sad? Gde si sad? Aj ejnt gat no mani end aj ejnt gat no her….
NEBOJŠA: Para nikad dosta….
DEJAN: Nisi štedeo. Nisi se štedeo. Nisi odigrao pametno. Loše si se oženio. Jovana, ne mislim tako ali, ajde, da budemo iskreni, nisi se ni ti usrećila s njim.
Pauza
DEJAN: Znači, to je da. A zašto da? Zar ne voliš svog čoveka?
JOVANA: Da.
DEJAN: Pa, što ga onda puštaš da se ponižava?
ANITA: Možda je to pali, hahaha.
DEJAN: Tebe nisam ništa pitao. E, vidite Nebojša i Jovana, ja znam zašto. Lova, deca, jel tako? Sve bi uradili za njih? E, tu ste se zajebali! Prvo pogrešni izbori, onda još pogrešnih izbora, pun kurac grešaka! I sad ste tu – plešete poslednji sirtaki.
Pauza. Tutnjava bubnjeva, pištaljke, policijske sirene, topovski udari, petarde, bljesak vatrometa, krici, jauci, psovke, off. Gedaju prema publici. Scena je pakao: crvena svetla, narandžasta, blještave detonacije
ANITA: Ovo je strašno! Deki, učini nešto!
DEJAN: Šta da uradim? Da ih pobijem sve?
ANITA: Samo polovinu.
JOVANA: Navucite zavese! Ne mogu da gledam! Koji divljaci!
NEBOJŠA: Ko su divljaci?
JOVANA: Svi oni, svi!
NEBOJŠA: Svi oni? Crne legije nam na naše oči zatiru decu a ti kažeš da su svi isti?
JOVANA: Zašto ne može to da se reši mirno, civilizovano?
DEJAN: Heh!
ANITA: Ovo je strašno!
DEJAN: Ne toliko. Potukli se klošari.
NEBOJŠA: Ja ovo više ne mogu da izdržim.
JOVANA: Ti imaš decu.
NEBOJŠA: I oni dole imaju decu. Idem.
JOVANA: Gde ćeš?
NEBOJŠA: Da im pomognem.
Ne pomeri se s mesta. Mrak
NEPRISTAJANJE
OSUMNJIČENI:
Aljoša Dragić
Nenad Nakić
VB3 – Video bim- VB – Melodija Zoom aplikacije. Na bimu je neuredna soba.Mile se pomera gore-dole, radeći sklekove. Crven je u licu, zadihan
MILE: E, buraz, znam ja da ti je frka ali ne tolika. Imaš valjda par mina vremena da se javiš? El se sećaš kako bi, kad god bude neko sranje, ja došao odma? Samo se stvorim ko duh iz čarobne lampe, jebote. Pa ti ceo dan zuriš u to njesra, ima neku pauzu za kafu il su vam i to zabranili? Ej, tebra, samo neka reč, to je sve što tražim. Ti ne kapiraš kako je ovde teško. Znaš da mi keva spustila slušalicu juče? A matori ne priča sa mnom otkad si otišo, el znaš to? Mnogo su se pokvarili ljudi. Ni Ogi, ni Fića. Niko. Ti si mi jedini ostao, razumeš? Ajd, pa se gledamo uskoro, Ljubi brat
Gasi ekran, oslonjen na jednu ruku.
1.
Park, s klupom na sredini pozornice. Dolaze Nakić i Dragić. Stanu. Fleš, stroboskop. Zamrznuti su na tren
DRAGIĆ: Ovaj park me uvek iznenadi.
NAKIĆ: Prijatno ili neprijatno?
DRAGIĆ: Kako kad.
NAKIĆ: Danas?
DRAGIĆ: Hmmm. Nisam siguran.
NAKIĆ: Slike se menjaju s vremenom. Slike u sećanju. Rekli ste tako nešto.
DRAGIĆ: Pa, ovaj park nije sigurno isti kao što je bio kad sam bio dete. I, ne, nisam tako nešto rekao.
NAKIĆ: Možda bi mogli da počnemo s vašim detinjstvom…
DRAGIĆ: Ili gubljenjem nevinosti?
NAKIĆ: Molim?
DRAGIĆ: Vi bi, Nakiću, mogli malo da ubrzate intervju. Znate, više nemam vremena na bacanje. Imam 77 godina.
NAKIĆ: Ja dajem sve od sebe. Dobro, profesore, recite mi onda, u vezi sa vašim šesetosmaškim danima…
DRAGIĆ: O, opet to pitanje.
NAKIĆ: Kako mislite?
DRAGIĆ: Hoćete da dovršim pitanje umesto vas? Vi ćete pitati kakve su sličnosti i razlike studentskih buna i koja je pouka. Nema sličnosti osim da je u oba slučaja reč o mladim ljudima.
NAKIĆ: Ali, pobuna protiv sistema. Nepristajanje.
DRAGIĆ: Nije bilo isto. Naša buna je bila manja, lokalizovana, izolovana, kratkotrajna. Dešavale su se studentske bune na istom mestu ali u potpuno drugačijim okolnostima. I ona 92 i ona 96 i ova sad.
NAKIĆ: A 2000?
DRAGIĆ: Ona ima veze sa 1996 ali ne i sa 1992. Sećate se, 1992 su studenti tapšali kad je američka Šesta flota uplovila u Jadran. Već 1996. se situacija promenila – studenti su bili mnogo više nacionalistički raspoloženi.
NAKIĆ: Za razliku od danas.
DRAGIĆ: I danas su, samo na suptilniji način.
NAKIĆ: Ja mislim da su oni toplo dočekani u Novom Pazaru.
DRAGIĆ: Jesu, ali su došli sa ogromnim krstovima, popovima i ogrnuti trobojkama.
NAKIĆ: Mislite da je to sporno?
DRAGIĆ: Uhhh, opet me boli noga. Moraću da sednem.
Dragić seda i hukće. Zuri pred sebe. Opruža desnu i savija levu nogu u kolenu. Masira opruženu nogu
NAKIĆ: Dakle?
DRAGIĆ: Ko ste vi? Islednik? Sačekajte malo…
NAKIĆ: Ali, vi ste rekli.
DRAGIĆ: Pustite vi šta sam ja rekao. Nužda zakon menja.
NAKIĆ: Profesore Dragiću…
DRAGIĆ: Može i bez titule.
NAKIĆ: Recite mi na šta ste konkretno mislili kad ste spomenuli srpski nacionalizam studenata?
DRAGIĆ: Ja sam vam maločas rekao-
NAKIĆ: Ali, to nije odgovor. Ja vas molim..
DRAGIĆ: Vaše insistiranje na ovom pitanju je potvrda moje teze da se nacionalizam kod nas na Balkanu toliko duboko primio da ga više i ne primećujemo. Postao je sam vazduh koji dišemo.
NAKIĆ: Sad preterujete.
DRAGIĆ: Ni najmanje. I vi ste nacionalista.
NAKIĆ: Ja?
DRAGIĆ: Da, vi. Baš zbog toga što jeste a to sebi ne možete da priznate.
NAKIĆ: Ja politički naginjem levici.
DRAGIĆ: Ma vi naginjete egoizmu jer stavljate „ja“ na početku svake druge rečenice.
NAKIĆ: Ja nikad nisam…
DRAGIĆ: Hahaha, eto vidite.
NAKIĆ: Da se vratimo na pitanje koje, čini mi se, pomalo izbegavate.
DRAGIĆ: Ne izbegavam pitanje nego se vama ne dopada odgovor a što me duže budete ispitivali to će vam se manje dopadati ono što imam da kažem.
NAKIĆ: Zašto?
DRAGIĆ: Zato što vaša profesija ubija studente i ovaj protest.
NAKIĆ: Ja radim u nezavisnoj kući i…
DRAGIĆ: Polako, polako, ne budite bukvalista. Vi, glorifikujući studente, praveći od njih žive svece, uzdanice naše zemlje, nekakve sportske ibermenšove zapravo činite medveđu uslugu i njima i sebi. Njima – jer će se uobraziti i odeliti od naroda a sebi jer deci dajete svu vlast i tako sebe podetinjujete.
NAKIĆ: Mislim da smo se nagledali detinjarija opozicije.
DRAGIĆ: To se slažem.
NAKIĆ: Zar nije red da studenti preuzmu.
DRAGIĆ: Studenti? Samo studenti? Ko će o obaranju vlasti? Studenti. O strategiji protesta? Studenti. Ko će o politici? Studenti. Ko će o međunarodnim odnosima, ekonomiji? Studenti. Samo nezreli ljudi daju manje iskusnom potomstvu da vodi računa o svemu.
NAKIĆ: Ali, složićete se da ovih protesta ne bi bilo bez studenata.
DRAGIĆ: Da,i slažem se da su maestralno organizovani i vođeni, srcem i umom, uz ogromne žrtve i za to im slava i hvala. Ali, mi moramo jedni druge gledati kao odgovorna ljudska bića, kao političke aktere a ne kao neke idealizovane i bezgrešne borce. Ti plenumi, govorancije, potisnuti a neizbežni egoi, usporavanje, razvlačenje, greške – sve je to deo njihove nesavršenosti koju ne želite da priznate jer vam je lakše da sav teret ovog sveta bacite na njihova pleća.
NAKIĆ: To nije tako.
DRAGIĆ: Nije? Možete li zamisliti kakvo će razočaranje nastati kad ti naoko savršeni studenti prvi put naprave baš krupnu grešku? Svi će govoriti: Mislili smo da su bolji a oni su isti kao drugi ili će, kao u nekom Kovačevićevom komadu, vikati: I, Sunce mu lopovsko, mlad a pokvaren! Lakše bi, kažem, prešli preko svega da ih ne glorifikujemo. Setite se naših kultova: Tito, Milošević, Koštunica, Tadić, Vučić…. Sad je novi, kolektivni kult zamenio onaj stari, pojedinačni: naša zlatna mladež, pametna, lepa, organizovana.
NAKIĆ: Vas to iritira ili vas podseća na propuštene prilike?
DRAGIĆ: Hahah, zajedljivi ste. To mi se dopada. Za sve propuštene prilike mogu da krivim samo sebe i da mi klinci govore: Okej, bumer. Aljošo Dragiću, ti i tvoja generacija ste imali šansu, propustili ste je i prodajete se za sendvič i hiljadarku. S te strane su u pravu ali…
NAKIĆ: Ali..
DRAGIĆ: Ali, js ne mogu da ne vidim začetke potencijalno jako loših stvari u budućnosti.
NAKIĆ: Vi imate talenat za predviđanje kataklizmi.
DRAGIĆ: Ako je to kompliment tražim da ga smesta povučete. Ne postoji ništa lepo u tome što vidim ružne stvari koje će se dogoditi. Upozoravao sam na opasnost od Miloševića, na Šešelja. Upozoravam i sad kad nastupa, po Gramšiju, vreme monstruma: staro umire a mlado je preslabo da se rodi.
NAKIĆ: Možete li nekako konkretnije?
DRAGIĆ: Očito je da ovaj krvavi krug vampirske orgije, započet u Beogradu, mora da se vrati svom domu.
NAKIĆ: Govorite o građanskom ratu?
DRAGIĆ: Ne nužno ali znam da će rasplet biti krvav. Vidite, ta vampirska pasmina je sad saterana u ćošak. Nema više ratova u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. A treba joj vanredno stanje, kriza da bi se održala. Ako nema strane krvi onda joj kao jedina hrana ostaje krv nelojalnih Srba. Pitanje je samo koliko će je popiti pre no što se sukob završi.
NAKIĆ: Ne mislite valjda da ćemo pucati jedni na druge?
DRAGIĆ: Ne bi nam bilo prvi put, zar ne? U svakom slučaju, uveren sam da će ovaj nakazni režim pasti ali, ono što će doći posle njega neće uopšte biti naivno.
NAKIĆ: A to je?
DRAGIĆ: Vidite, posmatram neke mlade, agilne ljude koji su do juče bili u radikalima i drugim strankama tvrde desnice. Ti ljudi će napraviti nove desničarske partije, ili jednu veliku, neku vrstu crne koalicije, koja će privući značajan broj studenata. Ne većinu ali dobar broj. Mnogi od tih studenata su bili na blokadama, marševima, možda i maratonisali do Brisela ili vozili bicikle do Strazbura.
NAKIČ: To ne mogu da zamislim ni u najcrnjim mislima.
DRAGIĆ: Onda ste, Nakiću, preterano optimistični. Oni će biti nova lica, baš kao što će i lideri njihovih partija biti, kao oni koji nisu bili dugo u političkom fokusu, sveži. Navodno iskrene patriote, dokazane, junaci borbe protiv diktature. Pobediće na izborima ili postati druga najznačajnija politička partija u zemlji pa počistiti sve na narednim. Do toga će doći mnogo brže nego što mislite, s obzirom da vlast koja dođe posle ove tiranije neće biti stabilna i razdrobljenija od DOS-a 2000. godine.
NAKIĆ: I onda?
DRAGIĆ: I onda možete i sami zaključiti: dobićemo nove radikale, nove naprednjake, samo ovaj put prepredenije, verovatno veoma tesno povezane sa Rusijom i Kinom. Ne sumnjam da će se nastava u gimnazijama pretvoriti u desničarsko ispiranje mozgova a društveni fakulteti u rasadnike njihovih kadrova. Ko zna, možda ćemo se jednog dana juriti po ulicama sa dojučerašnjim saveznicima koji će u nama videti izdajnike Kosova.
NAKIĆ: Vi govorite o tome kao o nekakvoj fašističkoj diktaturi?
DRAGIĆ: Pa, ko kaže da neće biti još jedan ako smo već dva takva fašistoidna režima imali, tačnije jedan još imamo, u rasponu od 35 godina? Vidite, mi smo samo 12 godina imali kakav-takav parlamentarni sistem.
NAKIĆ: Po vama nama nema spasa.
DRAGIĆ: Sad nas može spasiti samo jedan neočekivani saveznik.
NAKIĆ: Koji?
DRAGIĆ: Iskrena, levičarska partija. A pošto nema ni ljudi ni interesovanja da se to napravi- propali smo.
NAKIĆ: Narod ne želi nazad u socijalizam.
DRAGIĆ: Znam da ne želi. I znam da sam tome u velikoj meri i sam pomogao pišući antikomunističke pamflete protiv jednoumlja i crvene buržoazije.
NAKIĆ: Ali,vi ste pisali…
DRAGIĆ: Bolje bi mi bilo da sam više pisao romane. Pomozite mi da ustanem.
NAKIĆ: Evo, polako.
DRAGIĆ: Hvala.
Pomaže mu da ustane
NAKIĆ: A zašto baš levičarska?
DRAGIĆ: Zbog toga što su građanske stranke sitne i malo se razlikuju a jedino levičari imaju potencijal da pokrenu široke narodne mase zbog njihove populističke politike. Pritom, ako se pomere makar malo prema centru, mogu da se kultivišu i postanu demokratskije a desnica je bolest neizlečiva.
NAKIĆ: Dakle, vi verujete u balans?
DRAGIĆ: Ne verujem jer ga nema. Pola života sam se borio protiv komunizma a drugu polovinu protiv nacionalizma. Možda sam se borio protiv pogrešnog protivnika.
NAKIĆ: Kog protivnika?
DRAGIĆ: Bio sam mnogo oštriji prema komunizmu nego što je to trebalo. I, kad je pao ja, kao oni pijani Nemci na ruševinama Berlinskog zida, nisam bio svestan opasnosti koja se,i mojom zaslugom, oslobodila i danas hara Evropom i Amerikom.
NAKIĆ: Povlačite ono što ste napisali o Brozu?
DRAGIĆ: Ne, ne povlačim ali vidim kako se ta desnica, kako kažu mladi, rebrendira i kako su sve mogućnosti otvorene, pa i ona da se ovaj Moloh od režima potpuno vrati. Ovaj put sa lepim, mladim, navodno neokaljanim likom. Možete li da zamislite kako će milioni željno gutati nove laži nekog dokazanog prvoborca revolucije iz 2025. godine?
NAKIĆ: Ne mogu.
DRAGIĆ: Onda vi ili nemate mašte ili vam manjka znanja.
Okreće se oko sebe. Strese se
NAKIĆ: Jeste li dobro?
DRAGIĆ: Jesam. Samo mi ovaj park deluje nekako sablasno. Možda je to igra svetlosti, možda ove oči koje su videle previše….
NAKIĆ: Ako želite mi možemo da ovde završimo intervju ili nastavimo sutra.
DRAGIĆ: Ne, ne, u redu je. Bože, 68’ smo vikali: Dole crvena buržoazija! Kako su tadašnji aparatčici izgledali smešno u odnosu na ove zveri koje vladaju Srbijom. Sitni, bespomoćni, malo zaključanih studenata ih je uzdrmalo a ove pola godine jurimo, dinstamo, pumpamo, pržimo, šta im ne radimo ništa. Ta desnica…
NAKIĆ: Ovaj režim nije ideološki. On je samo sistem vladavine najgorih.
DRAGIĆ: Kakistokratija? Ne, nije samo to. Oni koji su uzgmizali do trona su to radili na talasu najcrnjeg nacionalizma, nabacili malo evropskih krpica i nastavili puzanje. Njih su mnogi, nevešto prerušene, prepoznali kao svoje. I opet će ovaj narod kao svoje prigrliti neke druge desničarske demijurge a ja ću umreti u neslobodnoj državi. To je, znate, moj najveći strah. Skončati vezanih ruku, kao rob.
NAKIĆ: A socijalizam? Da li želite da ga vratite?
DRAGIĆ: Da vratim socijalizam? U ovim godinama je uspeh da se vratim kući. Ne, kasno je za mene po tom pitanju. Ne mogu da podnesem kapitalizam ali ne mogu ni da prihvatim socijalizam. To je moja nesrećna pozicija.
NAKIĆ: Gde onda vidite rešenje?
DRAGIĆ: U balansu desnice, levice i centra. Zvučaće vam konzervativno ali ja ne vidim drugačiji pristup kao valjan.
NAKIĆ: Pišete li novi roman? Možda dramu?
DRAGIĆ: Šta god da stvorim ja pišem iz perspektive moje generacije što je potpuno pogrešno.
NAKIĆ: Zašto?
DRAGIĆ: Zato što smo mi junaci drame koju niko ne želi da gleda. Čak ni mi. Toliko smo uništili svoju izgubljenu decu iz te generacije Iks da je to nepojmljivo. Izneverili smo sva očekivanja i omanuli na svom putu i sad nismo dobri ni za grob.
NAKIĆ: Da niste preoštri? Mnogi veliki pisci…
DRAGIĆ:…su rođeni pre Drugog svetskog rata. Bar oni koje ja cenim. Nisu bumeri kao ja. Znam o čemu pričam.
NAKIĆ: Da li imate prognozu kako će se završiti ova kriza?
DRAGIĆ: Zar več nisam rekao? Još krvi. Hapšenja. Represija. Potom slede kompromisi, kompromisi i još kompromisa. Metiljava verzija 5. oktobra. Ne verujem da će se išta krupno, osim ličnog Vučićevog dolaska, promeniti.
NAKIĆ: Nadam se da niste u pravu.
DRAGIĆ: I ja, a sad bih vas zamolio nešto.
NAKIĆ: Recite.
DRAGIĆ: Nemojte da objavite intervju.
NAKIĆ: Kako?
DRAGIĆ: Neću ga autorizovati, eto kako.
NAKIĆ: Stvarno vas ne razumem.
DRAGIĆ: Ne želim da se zamerim studentima. Mogu me pogrešno shvatiti.
NAKIĆ: Čega se bojite?
DRAGIĆ: Ne bojim se, samo sad vidim koliko sam, kako kažu mladi, mračio.
NAKIĆ: Vi upozoravate studente.
DRAGIĆ: Ne, ne. Neće oni tako videti. Insistiram da se ovaj intervju ne objavi.
NAKIĆ: Ne vidim šta je sporno.
DRAGIĆ: Moji saveti. Nisu bitni. Sami će studenti shvatiti šta trebaju da učine. Ne treba im savet starog prdonje.
NAKIĆ: Svaki glas se danas računa.
DRAGIĆ: Ne moj. Ja sam više, kako kažu, u „drugoj dimenziji“ nego u ovoj.
Pauza
NAKIĆ: Jeste li sigurni?
DRAGIĆ: Ne.
Zamrznuti su u pokretu. Fleš, treperav, stroboskop, varničenje, rušenje betonskog zida, koraci, marševni vojnički korak, huk zvučnog topa, vrisci, sve pomešano u kakofoniji, off. Mrak
Video bim- VB4 – Melodija Zoom aplikacije. Na bimu je neuredna soba. Mile, zakrvavljenih očiju, zuri pred sebe. Nosi plave pantalone i siledžijku. Pije pivo iz limenke
MILE: Slušaj, buraz, mnogo mi se ti praviš pametan. Šta misliš da sam ja? Veverica? Misliš da ne znam da se čuješ sa matorcima i da ih truješ protiv mene. Sigurno im sipaš u uši ono tvoje političko sranje kako sam ja ne znam šta.
Mile ispije do kraja, podrigne. Ustaje sa stolice i otkriva plavu košulju koja je bila okačena na stolicu. Uzima je i oblači. To je policijska košulja. Bez prezimena i broja.
MILE: Sad si ti kao neki sisdent, telektualac. Pobegao si iz tiranije, je li? Otišo si da onima dole ližeš bulju pa si bolji od mene. Sigurno si ćaletu i kevi srao kako su mi krvave ruke, kako mučim studente i jedem malu decu za doručak. El treba da se stidim ove uniforme? Da vas puštam da radite šta vam se digne?
Odlazi. Vraća se sa opasačem na kojem su pendrek i pištolj.
MILE: Samo da znaš, ima da dođe dan kad ću lepo da krenem da kucam na vrata gajbe. Svakome. I Ogiju. I Fići. I onom komšiji Rdetu što me gleda ko da sam mu zaklao pola porodice. I ćaletu. I kevi. Ma i tebi ću bre da zakucam, samo da mi dođeš ovde. Vi mislite mene da karate! Ja sam bre neko. Ja sam vlast. Ja sam sila. Šta ste vi? Vi ste miševi! Pun mi vas je kurac svih! Jebaću vam mater!!1
Zgrabi pendrek i udari po ekranu. Mrak mrakova
EPILOG
NI LUK JELA, NI LUK MIRISALA
OPTUŽENI:
DAKI
BAKI
MILE
Daki šiša Baki kosu. Baki čita novine. Kliše frizerskog salona. Na stolici pored Baki se nalaze makazice, češljevi, torbica.
BAKI: Jel vidiš šta pišu u novinama? Pa to nije normalno, stvarno!
DAKI: Jeste, dušo, hajde nagni se napred.
BAKI: Ako se nagnem još malo čitaću novine s s druge strane.
DAKI: Ajde, ljubavi, samo malo.
BAKI: Dobro, al samo malo.
DAKI: Supiš!
BAKI: Daki, kako može neko da bude tako grozan?
DAKI: Na šta misliš, srce?
BAKI: Evo, piše da je onaj narodnjak Zoki Stakić-Mirijevac prebio svog psa nasred Knez Mihajlove. Usred bela dana! Kako neko može da bude tako surov?
DAKI: Ne znam, draga. Okreni malo levi profilčić, taaaako.
BAKI: I to irskog setera?! Kome je ikad naudio irski seter?!
DAKI: Nikome, draga. Samo ostani tako. Okić?
BAKI: Mislim tebe nikad niko nije pretukao u životu?
DAKI: Ne.
BAKI: Nije ni mene. Ne mogu da zamislim kako je bilo tom jadnom malom psu.
DAKI: Užas! Tog idiota treba pod ključ!
BAKI: Ja bih njega pred streljački vod! Tako prema životinjama!
DAKI: Da, slažem se. Za bolje i nije.
BAKI: Kako ljudi mogu da budu tako surovi?
DAKI: Ne znam, valjda im je u prirodi.
BAKI: Nije svima. Ti nisi takav.
DAKI: Ja sam valjda imao sreće. Ili je to moja filozofija kojoj sam se naučio u životu
BAKI: A to je?
DAKI: Budi fin i pomozi ljudima, bez obzira kakvi su.
BAKI: I zaradi lepe pare šišajući selebritije.
DAKI: Hahahaha, da i to! Zabaci glavicu unazad, taaako!
BAKI: A znaš šta mi je najteže palo? Kad se sve dogodilo?
DAKI: Reci, ljubavi.
BAKI: Što su mi život uvek upropašćavali neki Mirjevci. Znaš na šta mislim?
DAKI: Gadni mačo pevači?
BAKI: Ne, mislim takav tip. Oni su bili iza svega.
DAKI: Bilo je, ako smem da primetim, i dosta žena iza svega.
BAKI: Ma daj, Daki, to nisu žene. To su Mirjevci sa vaginama!
DAKI: Hahaaha! Pa i jesu, u neku ruku.
BAKI: Ti Mirjevci sa penisima i vaginama su mi upropastili celu karijeru i ceo život. Celo vreme…
DAKI: Sve vreme.
BAKI: Celo vreme sam trpela njihove smicalice, nisam mogla potpuno da se ostvarim.
DAKI: Mislim da si se ti baš ostvarila.
BAKI: Daki, nemaš pojma, nemoj da se vređaš ali nemaš pojma!
DAKI: Okić, nemam pojma. Još malo nazad.
BAKI: Znaš li kakve sam ja planove imala? I za njih i za mene i za tebe i za sve nas?
DAKI: Nemam pojma.
BAKI: Da sam se ja pitala…
DAKI: …kao što nisi. Izvini.
BAKI: Hm, da sam se ja pitala to bi se sve brzo završilo i ne bi bilo problema.
DAKI: Brzo? Kako?
BAKI: Onako kako zakon kaže.
DAKI: Okić…..
BAKI: Ja bih lepo sve to u startu. Možda prekršiš par zakona ali zato zaštitiš sve ostale zakone.
DAKI: Zvuči kao da ima smisla.
BAKI: Da, mislim, šta ima oko toga da se juri po ulicama. Blokira saobraćaj. Ljudi da pate kad idu na posao. Samo zauzmeš i kažeš: A šta ćete sad?
DAKI: Zar to nije…
BAKI: Jeste, kršenje autonomije Univerziteta. Ušla policija na fakultete i isterala Mirjevce napolje.
DAKI: Pa to je već pokušano.
BAKI: I, kako je ispalo? To je bilo too little, too late. Bilo bi malo guranja, neko hapšenje, ali ne bi ispalo ovo a narod bi nam tapšao. Svi bi se vratili na posao i sve bi bilo brzo gotovo.
DAKI: Bili bi opet na ulici. Mislim da…
BAKI: Pazi mi na zulufe molim te. Malo da ostane. Samo maaalkice.
DAKI: Važi, dušo.
BAKI: Tada smo mogli sve. Da spakujemo tu plaćeničku ekipu. Dao mi je šef spisak da pogledam. Nije ih bilo više od dvadeset-trideset, maks. Nego, on je hteo da razvlači, da ih izmorimo, da se čeka.
DAKI: Da, potrajalo je.
BAKI: I to nas je koštalo.
DAKI: Koštalo je i njih.
BAKI: Njih? Daki, ti si tako dobar i predobar i prenaivan da ne vidiš da su svi oni đubrad, teroristi! Njih treba potamaniti kao besne pse! Svako od njih koji su izašli su hteli da ubiju i šefa i mene! Potpuno su zaslužili ono što ih je snašlo! Svaka koska koja je pukla, svaka kazna, robija, dobili su tačno što su tražili1 Oni su svi izdajnici a sa izdajnicima nema pregovora! Jel ti shvataš…
DAKI: Izvini, počela si da mašeš rukama. Ometaš mi rad.
BAKI:O, izvini. Jel ti shvataš da je tako trebalo? Predaja nikad nije bila opcija! On je hteo da ih iznuri! Šefe, jesi li ti normalan?!
DAKI: Polako, opusti se. Još samo par potezića i….
BAKI: Biću mirna. E, šefe, šefe, što si to toliko dugo razvlačio. Lepo smo ti govorili a ti si bio preblag prema njima.
DAKI: Evo, gotovi smo.
Otvaraju se vrata. Ulazi policajac Mile
MILE: E, Versaće, pakuj se! Isteklo vreme posete.
DAKI: Evo, odmah.
Pakuje stvari.
MILE: Brže to! Šta je, da ne želiš da te zadržim ovde? Sigurno će da ti se dopadne kad te bacim sa zemunskom ekipu u istu sobicu, hehehe!
Daki krene prema vratima
BAKI: Daki, čitala sam malo onaj govor u biblioteci. Onaj od Fidela Kastra. Kako se zove? Istorija će me opravdati? Jel to?
DAKI: Ne znam, valjda.
BAKI: Daki, da li će me istorija opravdati?
Daki bez reči izađe napolje
MILE: Jebala vas istorija. Istorija je robija!
Mile zalupi vratima. Ugasi se svetlo. Mrak
/KRAJ/
Ilustracija Zlatko Kauzlarić Atač