Piše: Katarina Despotović
Seljakov sluga
Koliko daješ da ti omeđim cipele
Da zemlju uzorem i vlažim cvet
O, kakve su mi misli prispele
Let mi je selo. Misao grad.
Ali ako mlad čovek išta shvati
Od moga velika dobročinstva sluge
Uhvatiće me studen i grumen zemlje
Pašće do stene s šarene duge.
Možda jedared biću gospodar
I za mene radiće mladost cela
I neću biti ni star ni modar
Niti bezimen niti bez tela.
Dolazim ti iz dva puta
Dolazim ti iz dva puta. Šapatom i begom.
Šapatom kada spavaš da ti ne remetim sanak
A begom pravim stope dok koračam snegom
Zima je i u leto kad pesma uzme danak.
Dolazim ti iz dva puta. Ljubavlju i trenjem
Kada noga o nogu se komeša i sapliće
Grozd se hvali plodom, a pesnik poznim zrenjem
A jutro će da svane samo ako sat naviće.
I onda vidiš me kako imam i još dva tela, lica
I kako igram se vatrom ili kosim pahulje let
Oko moga je stana bodljikava žica
Da ne uđe u mene vrag koji je ušo u svet.
Samoća
Nema me među ljudima, iako međ njima biva
Moja pesma živa kao da mrtva je sva
Ako je umrla reč, čeka me jama siva
Iskopana duboko sa površine tla.
Nosim u srcu pejzaž kako umire noć
I kako se survava u brzak neke ledene reke
Sa svojom smrću rime moram i ja sad poć
I odvest svoje oči pred sveta oči preke.
Kada grad sanja
Kada uspavam grad kao što uspava se dete plačno
Stojim u sobi svojoj do pola gola, avet
I pitam sat što na zidu kuca – Je li tačno…
Da po mene će na kraj doć raj i nebeska plavet.
Kada uspavam grad kao što uspava se cvet
Pa poljane mirišu mirom i bez njegovih usti
Postaje mi odaja moja pusta nekako premala za let
Kada pesma zaćuti i duh svoj na zemljicu spusti.
Sanja mi sada grad i milujem mu krovove
Zgrada koje se pomaljaju iz mojih naprslih ruku
Gledam kako je rat kopao na njemu rovove
I podnosim kao vojnik svoju tanjušnu muku.
Pismo na rastanku
O, čitaoče dobri, ostavljam ovo ti pismo
I njime želim ti kazat kako odoh u svet
Žal je il radost kakva što videli nikad se nismo
Bez mene, čeka te život, a ja odlazim mret.
O, čitaoče dobri, u meni mnogo je jada
Ne troši truda da lečiš mene bolesna stvora
U svetu u koji idem kazat će: „Evo nam gada!“
Za mene nikada spasa ni podeljena mora.
O, čitaoče dobri, baci sad od sebe knjigu
Otidi nekud u šume, negde u šaren vrt
Gde pesnik nije pak znao odbolovati brigu
O, čitaoče dobri, već sutra hrlim u smrt.
Katarina Despotović rođena je 28. marta 1987. godine u Loznici. Završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu i novinar je po profesiji. Do sada je objavila pet knjiga: zbirka poezije “Pero u kljunu ptice”, roman “Meta u ogledalu”, zbirka poezije “Ćutim i slušam pesmu”, zbirka poezije “Grobovi pesnika” i roman “Margaret”. Živi i radi u Beogradu.