Piše: Karlo Astrahan
Beogradski pisac Karlo Astrahan ustupio je Pikolo knjigomatu tri prva poglavlja svog novog romana Čuvari apokrifa.
GLAVA PRVA
Okružen blistavim kolonadama trg Avgusteon iznad kojega se uzdizao stub sa veličanstvenom statuom Justinijana poput neke nevidljive ograde sa severa su okruživali Sveta Sofija, sa juga carski dvorac, sa istoka dvorac Senata. Od trga je nalik moćnoj i nepredvidivoj reci išla ulica Meze, koja je sa istoka na zapad prolazila kroz ceo grad, počevši od glamuroznih arkada Miliona, odakle su počinjali svi putevi carstva, sve do besmrtnih Zlatnih vrata. Od ulice Meze su se prostirale, kao raskošne pritoke, druge velike ulice koje su se spuštale ka Zlatnom rogu, kapijama Hariziosa i svetog Romana. Duž ovih žagorom ispunjenih ulica širile su se luksuzne mermerne kolonade koje su leti čuvale prolaznike od jakog istočnog sunca, a zimi od hladnih kiša i lepljivog uličnog blata. Međutim tog sunčanog januarskog dana na beskrajnom carskom horizontu poput mračnog uzbuđenja pojaviše se namreškani olovni oblaci i iznenadno prekriše nebo nad božanskim gradom terajući u beg bučne trgovce ljutitih pogleda koji su se od ranog jutra načičkali oko najboljih mesta Sofijine luke nestrpljivo isčekujući bogate putnike iz dalekih zemalja. Jeziva svetlost munja, praćena bučnim psovkama izbezumljene gomile, poče da para tamnibeskraj unoseći strah među sujevernim stanovnicima haotične prestonice istočnog rimskog carstva. Sa crnog svoda poput divlje horde sručiše se krupne kapi hladne januarske kiše, nemilosrdno zasipajući grandioznu konstrukciju crkve Svetog Pantelejmona i masivne zidove bolnice Narzesa. Za kratko vreme ceo kvart oko Sofijine luke preplavila je mutna voda nezaustavljivo navirući u prizemne kuće. Nabujali potoci počeše da valjaju ljude uskim ulicama razbijajući im udove, leđa i glave o štrčeće ivice kaldrme. Akustični prostor oko carske palate ispuniše jauci unesrećenih. Potpuni metež zavlada moćnom prestonicom koja se prostirala na dva kontinenta. U tim trenucima ispunjenim nesrećom i patnjom, dok su se preplašeni stanovnici Konstantinopolja borili sa poplavama kataklizmičkih razmera, u unutrašnjosti trgovačkog broda koji tek što je isplovio iz carske luke i otisnuo se na pučinu, vladao je nesvakidašnji mir, neka vrsta hipnoze usled slatkog naslućivanja. Misteriozne putnike tresla je groznica nadolazeće pustolovine. Bez osećaja ugroženosti odabrano društvo na brodu predvođeno najvećom tajnom carstva uzbuđeno je razgovaralo o predstojećoj potrazi za ostarelim popom Bogumilom pobunjenim prorokom navodno proteranim u jednu od pećina iznad Filipopolisa. I, dok je neobična skupina ljudi ugneždena u udobne jastuke od svile, uz slasno grickanje badema i urmi zaneseno pričala o strašnom jeretiku iz Filipovog grada ignorišući nemilo ljuljanje trupa, uspaničenoj posadi razleteloj po palubi broda horde mračnih oblaka unosili su iskonski strah u kosti. Svaka sekunda je mirisala na neslućene opasnosti. Samo što su iza sebe ostavili zapenušani bosforski moreuz i krenuli u pravcu, pljačkom opustošene teritorije cara Petra bugarskognepojmljivo snažna bura poče podizati sa dna mora zastrašujuće talase konstantno preteći carskoj lađi. Snažno pritisnuti silovitim udarima vetra severnjaka jedra jedva da su se držala na svojim mestima i pored pomoći desetak iskusnih i spretnih mornara sa čijih se tela voda slivala u prugama. Prekaljeni kapetan Vasilije, stameni pedesetogodišnjak orlovskog nosa, zamenik upravnika primorske provincije, ogrubeo u krvavim bitkama, žestoko se borio sa pomahnitalim talasima koji su u pojedinim momentima svojom orijaškom veličinom potpuno zaklanjali palubu tromog trgovačkog broda. Ignorišući svoju natopljenu odeću, natmureni kapetan spuštenih veđa trgnu se i kriknu od muke kada ugleda na poplavljenoj palubi vanbračnu carevu ćerku, prividno odbačenu miljenicu obasutu beskrajnom ljubavlju svemoćnog oca, kako onako goluždrava samo u raskošnoj haljini i kožnom prsluku uz veliki napor lelujavim koracima se tetura ka njemu. Njegovi očajnički pokušaji da je odvrati od sulude ideje nisu imali mnogo uspeha. Olujni vetar koji je poput hadskih zveri satima urlao nije dozvoljavao da nijedna izgovorena kapetanova reč upozorenja dopre do mršave crnokose devojke iskolačenih sivih očiju. Tvrdoglava poput zubobolje, kako joj je otac često govorio, besno je prelazila svojom malom šakom preko prćastog nosa ne obazirujući se naužasne vremenske neprilike. U tom nepromišljenom postupku nije videla ništa problematično samo je želela da bude od koristi starom prekaljenom vuku koji se odvažno borio protiv đavolskih talasa.
Sva pokisla, slepljene kose, klecavim nogama nesigurno priđe ljutitom kapetanu iz sveg glasa derući mu se na uvo:
– Vasilije mogu li biti od pomoći?
Mokro, naborano lice iskusnog moreplovca, sve je govorilo.
– Gospodarice maknite se odavde!!! – viknuo je sedokosi kapetan dok je olujni vetar rasipao njegove reči po uskomešanom moru.
– Ako ja moram da budem ovde, ne morate vi da kisnete gledajući ovu nečastivu rabotu.
Sluđen dramatičnom situacijom skloni pogled sa unezverene devojke nemo piljeći sa bujicom reči zastalim u grlu ka pramcu broda. Divlji talasi, visoki nekoliko metara, nemilosrdno su zapljuskivali ponos carevih brodograditelja preteći da ga potope. Hladnoća i nepodnošljivo sivilo gospodarili su zapenušalim vodenim prostorom. Olujni vetar žestoko je ljuljao katarke koje su pod njegovim naletima jezivo škripale. Smrznuti mornari iznureni od neprekidne borbe molili su boga za spas svojih duša. U svom tom ludilu neki jadničak početnik moren ludačkim strahom panično zazvoni u brodsko zvono za uzbunu. Iskolačenih očiju izbezumljena posada klizajući se i padajući po palubi nekako se dogega do pramca broda da vide kakva im se sad muka sprema. Pred njihovim preneraženim očima poput duha na horizontu pojavi se neprozirna mlečnobela magla unoseći im nemir u bubnjajuća srca. Careva kći zadrhta. Snažno uhvati sa obe ruke desnu podlakticu kapetana Vasilija. Ne verujući u ono što vidi, prekaljeni mornar ne pokaza znakove nervoze, već drčno usmeri brod pravo prema izvoru avetinjskog svetla koje je paralo bespreglednu belinu. Još se nisu dovoljno ni sabrali od iznenađenja kad vrh ribarskog čamca izroni iz guste magle. Stari, isluženi čun, polako je klizio penušavom vodom, noseći sa sobom misteroznu žensku pojavu obučena u crnu dugu haljinu sa razbuktalom bakljom u ruci. Nestvarna scena ledila je srca posade šireći rojeve žmaraca njihovim uzdrhtalim telima. Hladan vazduh iskrio je od napetosti. Tek kad je čamac skroz prišao trgovačkom brodu kapetan Vasilije i lepa careva ćerka pod iskričavom svetlošću baklje ugledaše grozne opekotine na licu sablasne devojke. Brojni sitni plikovi nastali usled teških opekotina bili su načičkani ispod crnih krupnih očiju, na bledim obrazima, po nosu mlade žene, čiji je setni pogled besciljno lutao magličastim horizontom. Delovi njene duge, poput sunca zlatne kose, bili su potpuno oprljeni. Zatečeni njenim ranjivim izgledom u glas viknuše:
– O, gospode!
Preteća tišina se vukla palubom dižući napetost u nebesa.
–Gospo draga, da li ste dobro?
Radoznale reči nestadoše u magli bez traga. Iako obeshrabrena njenim ćutanjem careva ćerka bojažljivo započe razgovor:
– Dobra moja, šta možemo da učinimo za tebe?
Devojkina usta ostadoše nema. Sklanjajući mokru kosu sa čela careva voljena kći sa bolnim izrazom lica, nerazmišljajući o riziku kojem se izlaže, nagnu gornji deo tela preko ivice broda kao da želi da nesrećnu mladu ženu dodirne rukama. Vidno potresena, kroz jecaj je ponovo upita:
– Ajde mila, nemoj da te je stid, znam da ti je teško, reci nam kako možemo da ti pomognemo?
Beskrajni beli oblak polako je prekrivao trgovački brod. Olujni vetar praćen podivljalom ledenom kišom prestade da vitla utrobu mora. Zastrašujući džinovski talasi bez traga se izgubiše u belom nedogledu. Čudan mir zavlada beličastom pučinom. Odjednom tu nestvarnu tišinu preseče melaholični glas iz čamca:
– Mogli bi nešto da uradite za mene ako čista srca to budete radili.
– Ako je u našoj moći učinićemo sve što možemo? – nošena emocijama careva kći glasno povika, desnom rukom mašući prema tek pristiglom društvu iz utrobe broda. Skoro ne dišući, s pogledom uprtim u pravcu jedva vidljivog ribarskog čamaca, devojkine zagonetne reči zazvoniše zapaljivim vazduhom:
– Odmah,bez odlaganja krenite prema Svetom Ivanu, ključ tajnih vrata sakrite između korica, kožnu knjigu stavite u temelj kuće izgubljenih duša, ako to možete da učinite za mene, to će mi biti najveća uteha.
Misteriozan odgovor ostavi carevu ćerku potpuno zatečenu. Začuđeno pogleda u prekaljenog kapetana koji slegnu ramenima, pa zatim u pravcu svoje dve uplašene pratilje i mornara koji stajaše mirno poput kipova. Gusta, lepljiva magla koja je prekrivala ribarski čamac i njegovu neobičnu putnicu poče ubrzano da se povlači sa horizonta. Za kratko vreme beskrajni beli oblak se izgubi odnoseći sa sobom misterioznu devojku, ali ostavljajući mirno more i povoljan vetar za plovidbu. Tišina teška kao planina padala je na njihova uznemirena srca neprimetno skidajući skramu užasa sa lica blago oživele posade. Careva ćerka mokre crne kose, odeće potpuno slepljene uz njeno krhko telo, ponizno stade drhtave brade pred kapetana Vasilija:
–Vasilije, milosrđe je vrlina koju bog nagrađuje. Ispunimo želju ovoj nesrećnoj ženi, bar toliko možemo da učinimo.
Vazduh je iskrio od napetosti. Osim šuma talasa ništa se drugo nije čulo. Kapetan Vasilije sevnu pogledom u njenom pravcu, besno odmahnu rukom ne progovarajući ništa. Ne želeći da gubi vreme na rasprave i objašnjenja nečeg što je neobjašnjivo ljutito dreknu, zapovedajući smetenim mornarima da se hvataju posla,a ne da se bave bespotrebnim prepričavanjemfantazmagoričnog događaja. Mekog koraka careva kći priđe namrgođenom kapetanui umiljatim glasom okolo naokolo poče da se raspituje kod njega o Svetom Ivanu. Iskusni moreplovac sasluša slatku priču, počeša se po glavi, namreška čelo i onako šeretski kroz kiseli osmeh dobaci njenim izbezumljenim pratiljama da se spreme za velike žrtve u ovoj suludoj potrazi. Onako zbunjene preplašeno ga pogledaše, pognuše glave i nestadoše u utrobi trgovačkog broda ostavljajući za sobom miris straha.
DRUGA GLAVA
Mirno more i blagi zapadni vetar u jedrima, nosili su cele noći izdržljivi trgovački brod ka staroj sozopolskoj luci čineći plovidbu prijatnom. Zadovoljan što na njegovom brodu nije bilo žrtava nakon strašne oluje i čudnog događaja kapetan Vasilije ispusti uzdah olakšanja prepuštajući se lekovitim milovanjima zapadnog vetra. Ogrnut nežnim jutarnjim sunčevim zracima bezbrižno je sanjario uživajući u nedoglednoj čaroliji mora povremeno sa ponosom posmatrajući u žutu zastavu sa crnim dvoglavim orlomna jarbolu kako vijori. Njegov pogled izgubljen u plavim daljinama nasilno privuče bučan dolazak na palubu dobro raspoložene careve ćerke u pratnji svojih nasmejanih prijateljica. Obučene u duge haljine živih boja spokojno zalepršaše klizavom palubom šireći zarazne osmehe mirisnim vazduhom. Osvežavajuća dreka milozvučnih ženskih glasova ispuni limitirani prostor. Razdragane devojke nadahnutim mornarima podeliše za doručak pomorandže i smokve stidljivo se kod njih raspitujući o udaljenosti luke. Blistavog lica, careva ćerka vidno zadovoljna što je na kraju sve ispalo dobro, dotrča do iskusnog morskog vuka nudeći mu skromnu užinu u vidu južnog voća i samo njemu ponuđenih suvih šljiva. Kapetan Vasilije uze desetak suvih šljiva, par smokvi i jednu poveću pomorandžu uživajući u svakom vitaminskom zalogaju. Zadovoljan što je zavarao glad, s jedva primetnim smeškom u uglu usana lukavo dobaci:
– Ajde mala, pitaj me, ne okoliši, vidim ti nestrpljenje u očima. – careva kći iskreno se nasmeja na ovu kapetanovu duhovitu opasku.
–Vasilije, gde mi uopšte plovimo? Da li ti znaš gde treba da tražimo Svetog Ivana? – kapetanove usne se razvukoše u beskrajan osmeh koji mu je još više isticao duboke bore na preplanulom licu.
– Gospodarice, izvinite što sam malo pre bio nepažljiv sa rečima. Što se tiče vašeg pitanja dovoljno je da se okrenete i ugledaće te u daljini moćne zidine sozopolske tvrđave i njen sigurnosni ulaz sa dve kule. Ali, ako samo malo napregnete vid, onda će te istočno od Sozopola videti ostrvo Sveti Ivan, kao i svetionik i manastir koji se nalaze na ostrvu. – careva kći uz osmeh brže bolje se okrenu i ispusti uzdah olakšanja kada kroz izmaglicu ugleda svetionik na ostrvu Sveti Ivan. Uzbuđena uskliknu:
– Vasilije, pa ti si me doveo u zabludu, znao si da je Sveti Ivan ostrvo, o, bože, kako sam glupa. Drage moje, slušajte me pažljivo! – pratilje se ostaviše priče sa mornarima naprežući čulo sluha.
– Ipak ćemo najdalje za tri dana stići kod popa Bogumila. Ali prvo moramo da svratimo do ostrava Sveti Ivan kao što smo obećali onoj namučenoj ženi. Zar to nije tako lepa vest.
Međutim njene pratilje nisu delile mišljenje, već pognutih glava uplašeno klisnuše u utrobu broda ostavljajući za sobom zvuk napetosti. Ubrzo, carski trgovački brod bezbedno prođe pored kamenog ostrvca Sveti Petar pristajući na jugoistočnoj strani ostrva Sveti Ivan. Na stenovitoj obali iskrcaše se careva ćerka, njene dve verne pratilje i kapetan Vasilije ostavljajući na brodu radoznale mornare začuđenih pogleda. Strogi, ali pravični kapetan Vasilije samo što je napravio nekoliko koraka na kopnu, zastanu na jednoj kamenoj platformi, okrenu su i režećim glasom naredi posadi da brod premeste na plitko mesto i da ga malo pospreme i očiste. A, pod obavezno da brižljivo pregledaju unutrašnjost broda i sva sumnjiva mesta ponovo zatvore i zaliju smolom. Nakon kapetanovih reči posada se rastrča po brodu, a njih četvoro krenuše u neizvesnost. Čudan mir je vladao na ostrvu Sveti Ivan. Ta neobična kamena oaza usred mora skrivala je tajanstveno hrišćansko svetilište na svojoj severnoj strani. Iako nošeni radoznalošćusporo su napredovali kroz šumu divljih pomorandži neobazirući se previše na dosadno graktanje galebova koji su kružili iznad njihovih glava. Malo odabrano društvo nakon dosta muka sa kamenitim terenom samo što je izašlo iz mirisne aleje naletelo je na senovitu baštu ukrašenu raskošnim fontanama. Nemi od prizora, hipnotisano su posmatrali nestvarnu sliku koja im je mamila uzdahe. Njihovu opčinjenost prekinu kapetan Vasilije zamolivši carevu ćerku i njene pratilje da otvore četvoro očiju. Uznemirene njegovim rečima devojke su ćutke pratile prevejanog moreplovca kroz opojni krajolik povremeno se osvrćući oko sebe. Napetih nerava uznemirena družina, oprezno je koračala prema misterioznom svetilištu. I, taman kada se careva kći spremala da preko usana prebaci znatiželju kapetanov promukli glas je preseče:
– Stanite! Ni korak napred da niste napravile. – pratilje se ukopaše u mestu izbuljivši oči od uzbuđenja. Njegov režeći bariton već u sledećem trenutku ispuni prostor oko svetilišta:
– Eheej, imali koga? – raspuknuti glas odbijao se od sive kamene zidove manastira rasprskavajući se poput balona od sapunice po plavom horizontu. Zanemelo društvo osluškivalo je poslednje tonove eha nestrpljivo isčekujući odgovor koji ubrzo stiže sa trošnog praga bogomolje:
– Videti dobre i časne ljude uvek je sreća. Oni čoveku donose osmeh na lice. – nakon ovih reči kamen im pade sa srca.
– Dođite mila moja i vi i vaše pratilje pod ovu staru maslinu. Januarsko jutro zna da bude nezgodno, međutim danas je ovde lepo i prijatno. – šuštanje raskošnih haljina ispuni aromatični vazduh. Dok su ustreptale devojke poslušno išle ka kvrgavom stablu masline prekaljeni morski vuk nije se pomerao sa svog mesta.
– Dobri moj kapetane šta čekate, dođite i vi, imam vino čitav vek staro, mladog sira i malo pršute. Znam da to cenite. –
Kapetan Vasilije napravi grimasu koja izmami smešak na monahovim ispucalim usnama. Zanimljiva skupina ćutke poseda na niske klupe od borovine poređane oko ogromnog maslinovog panja isčekujući starca da se vrati iz unutrašnjosti manastira. Ubrzo dobro raspoloženi crkvenjak iznese buteljku vina, činiju voća, mladog sira i pršute, drvene čaše i bokal vode, postavljajući ih na izglačanu površinu improvizovanog stola. Malo duža snežnobela kosa nehajno je padala na monahovo visoko čelo ispresecano jedva vidljivim borama dajući njegovim bistrim, nebesko plavim očima, hipnotičku privlačnost. Očarano društvo opijeno je posmatralo vitalnog starca kada njegov blagi glas zatreperi toplim vazduhom:
– Prijatelji, došli ste na ovu grudvu zemlje bačenu u sred moru da ispunite molbu datu nesrećnoj devojci. – svi potvrdno klimnuše glavama gledajući jedni u druge.
–Godinama ljudi iz mnogih carevina veruju da ja kroz snove mogu putovati u dane koji su bili i koji tek treba da dođu. Zato ste vi sad ovde da bi ovom starcu olakšali misli i dušu. Čuj te me dobro i nemojte da vam slepilo nadobudnosti prekrije reči koje će te čuti. – potpuni mir zavlada svetim parčetom zemlje pre nego što stari monah nastavi da propoveda.
– Najvoljenija tajno carstva, da li bi se odrekla svoje vere? – zatečena pitanjem careva kći smeteno pogleda u kapetana, pa u prepadnute pratilje, pre nego što mucavo izusti:
– Ne, dobri moj. – začuđena neobičnim pitanjima careva kći nesigurno odgovori uplašeno gledajući u monaha.
– A, da li bi se odrekla svoje vere, zbog prave ljubavi o kojoj sanjaš godinama? –
– Suviše je to teško pitanje za mene u ovom trenutku da bi ja olako odgovorila na njega. –
– To je dobar odgovor mila moja. – samo je kreštanje galebova remetilo čudnu tišinu.
– Čestiti moji prijatelji pamtite ovaj pretposlednji dan januara, jer ovo je dan korenitih promena u vašim mladim životima.– nakon ovih reči žmarci im preleteše telom poput stampeda.
– Posle ovoga što budete videli nećete imati potrebe da se na ostrvu zadržavate više od parzalogaja i jedan gutalj vina. – neobična skupina sa trgovačkog broda bez daha je slušala monaha koji na kratko nestade u unutrašnjosti manastira. Žamor zavlada svetim mestom. Njihovo šaputanje prekide dolazak starca.
– Vidite li šta držim u rukama? – monah pokaza težak gvozdeni ključ i lepo ukrašen kodeks od telećeg pergamenta.
– To je vaša sudbina, ali znajte da može i glava da vam ode sa ramena zbog ovih rukopisa. Vidite li deco moja da se ne zna ko vlada ovom zemljom, tuku i ubijaju običan narod i ovi iz Carigrada i ovi iz stepa, a i ovi naši nas tuku kao da smo mi krivi što izgubiše pola carstva. Nego, znam ja da ste vi krenuli kod oca Bogumila, ali nije on vama potreban, on više neživi u pećini iznad Filipovog grada, kažu da je na nekom ostrvu, vi treba da se vidite sa ocem Kozmom i da mu predate ovaj kodeks. Ovaj stari ključ otvara pocrnela podrumska vrata poslednje kamene kule na istočnoj strani u Preslavu, tu se svakog jutra skupljaju pisari pravoverci. Oni čija tela su na pola puta do lomače.
Vidno uplašena monahovim rečima, careva kći bojažljivo uze iz njegove ruke kodeks od teleće kože i zarđali ključ. Hitro ustade sa borove klupe i tihim glasom upita nespokojnog kapetana:
– Vasilije, da li možemo za tri dana da stignemo do Preslava?
Prekaljeni moreplovac zabrinuto pređe desnom šakom preko svog izboranog lica, u neverici gledajući u nju.
–Gospodarice znate da vas volim kao svoje dete, neću vam sada ništa objašnjavati jer nemamo vremena za to, samo ću vas zamoliti da odmah krenemo na put da bi mogli na vreme doći Bugarske prestonice.
Careva ćerka pomalo iznenađena što je bez rasprave prošlo pitanje, podiže obrve i raširi usne u zarazni osmeh sa čuđenjem gledajući u Vasilija. U potpunom miru i tišini se pozdraviše sa starim monahom i pod teretom njegovih reči brzo nestaše u mirisnoj šumi pomorandži idući u žurbi prema usidrenom brodu.
3 GLAVA
Kapetan Vasilije, tihim i autoritativnim glasom, podeli zaduženja mornarima govoreći im da skinu zastavu carstva, promene pravac i umesto Sozopolske luke da brod usmere prema severu. Bez pogovora mlada posada uhvati se posla, rastrčaše se po palubi, usmeravajući trgovački brod prema varanskom zalivu.Na otvorenom moru krmanoši su vršili merenje, određivali dužinu i širinu. Istovremeno jedan deo mornara premeštao je pokvašenu robu iz velikog potpalubnog prostora odnoseći je na palubu da se prosuši na vetru i suncu. Upojedinim trenucima kapetan Vasilijenije bio zadovoljan zalaganjem posade, ali to nezadovoljstvo nije izražavao vikom već je mirnim tonom ponaosob svakom mornaru objašnjavao kako treba da se rade neke naizgled manje bitne stvari u određenim vremenskim okolnostima.Opčinjena njegovom staloženošću careva ćerka sa radoznalošću u sivim očima zadivljeno je posmatrala kapetana, razmišljajući sa koliko ljubavi pristupa svojim ljudima skoro kao da im je otac. Naslonjen na krmu, uz smešak u uglovima usana, kapetan Vasilije krajičkom oka je video njeno lepo lice utonulo u analizu.Nije želeo da prekida to njeno naivno rasčlanjivanje tako kompleksne emocije uvijene u bolnu tajnu. Nestvarno mirno more i povoljni jugo-zapadni vetar nosili su trgovački brod prema Varni.Posle višesatne plovidbesignalista, koji je sedeo na vrhu katarke u „vraninom gnezdu”,spazio jezelene pojaseve u vodi. To su bili žbunovi algi. Nastade komešanje na palubi. Neizvesnost poče da pecka njihove misli. U daljini se pružala tamna linija obale. Mornari hitro na brod istakoše zastavu bugarskog carstva i bez većih problema pred sam sumrak stigoše u Varnu. Zapovednik pomorskih snaga vizantijske provincije kapetan Vasilije i vanbračna careva ćerka bez puno reči na usnama ostaviše zabrinutu posadu na palubi trgovačkog broda da se bavi pretpostavkama prateći pogledima njihove senke. Ogrnuti narandžastim sumrakom neprimetno se iskrcaše u živopisnu luku ubrzo nestajući u bučnoj vašarskoj ulici. Sledeći upustvo starog monaha, neobični dvojac, ostavi iza sebe pijane mornare i priobalne ćumeze ispunjene drekom i u jednoj od kuća na kraju naselja nabavi tri rasna konja, nešto hrane, nestajući u galopu u pravcu Preslava. Na ozvezdanom nebu razorenog carstva, debeljuškasti mesec neumorno je sipao srebrnkastu svetlost čineći put ka bugarskoj prestonici manje opasnim za putovanje. Uz priču i smeh munjevito su sati prolazili. Povremeno su pravili predahe da se ugreju uz vatru i popiju čaj od lekovitih biljaka. Tako okrepljeni i dobro raspoloženi, bez većih problema dočekali su pesme petlova zornjaka na zabelelim brdima iznad bugarske prestonice gde od začuđenih seljaka kupiše suvo voće i meso. Napravivši kratak predah u tek probuđenom selu neobični dvojac krenu utabanom planinskom stazom ka moćnoj gradskoj tvrđavi. Dok su se spuštali niz brdo uživali su u magičnom pogledu na udaljenu zelenu reku Tiču s neskrivenim nestrpljenjem isčekujući tajni susret sa pisarima pravovercima i ocem Kozmom. Posle nepunih sat vremena opreznog silaska niz strme obronke preslavskih planina careva kći i kapetan Vasilije ostaviše konje kod nekog dobronamernog čoveka koji je živeo na obodu grada. Uz iskrenu zahvalnost velikodušno mu platiše za tu uslugu nastavljajući dalje peške. Skromno obučeni brzo se uklopiše u lokalni kolorit probijajući se centralnom gradskom ulicom kroz gužvu mnoštva grlatih trgovaca i svadljivih kupaca nastavljajući dalje uskim, blatnjavim ulicama prema istočnoj kapiji grada. Ono malo ljudi što je bilo na sporednim ulicama čim bi ih ugledali nestali bi u unutrašnjosti svojih prizemnih kamenih kuća, bojažljivo provirujući kroz male, neugledne prozore. Nakon dvadesetak minuta straha i nade, vanbračna careva kći i kapetan Vasilije ushićeno ugledaše poslednju kulu na istoku prestonice. Obazrivo se osvrnuše oko sebe. Napregnutih čula pažljivo osmotriše okolinu, pre nego što se ubrzanim hodom uputiše prema pocrnelim podrumskim vratima kamene kule. Podmuklo fijukanje vetra unosilo im je zebnju u srca. Bez gestikulacija uznemirenosti na preplanulom licu kapetan Vasilije brzo izvadi iz platnene vreće težak gvozdeni ključ. Zvuk otključavanja zazveči vazduhom. Uz škripu zarđalih šarki oprezno rukom odgurnu pocrnela vrata. Prijatan miris tamjana i jak vonj zapaljenog životinjskog loja poput duha im se uvuče u nozdrve. Prvo što ugledaše u polutami beše masivni sto od hrastovine prenatrpan rukopisima. Tek kad im se oči privikoše na škrto svetlo zapaziše na dnu prostorije tri mlađa čoveka i jednog starog sveštenika kako uvijeni u senke se mole. Kapetan Vasilije smirenim glasom istine ispuni hladan, memljivi prostor skidajući sa njihovih zabrinutih lica veo straha.
–Prijatelji, dolazimo u miru. Ovaj stari ključ… – kapetan Vasilije zastanu za trenutak i podiže ključ iznad glave.
–Ovaj stari ključ i ovaj kodeks…– iz platnene torbe izvuče lepo ukrašen apokrifni kodeks od telećeg pergamenta i stavi ga na hrastov sto, nastavljajući.
–Dobili smo od mudrog monaha sa ostrva Sveti Ivan. U poverenju nam je predat. Znam da ste nepoverljivi, ali nema razloga da se nas plašite, jer iz iste čaše vodu pijemo. – nakon kapetanovih reči nastade tajac u zagušljivoj prostoriji.
Obučen u izbledelu mantiju, žućkastog lica i ožiljkom iznad gornje usne, sa kratkom belom kosom i dubokim borama na licu najstariji od četvorice priđe kapetanu Vasiliju i carevoj ćerki pruživši im oboma ruke.
–Uđite prijatelji. Sedi te. Ima i da se pojede i da se popije, taman toliko da okrepite dušu i telo od dalekog puta. Ja sam otac Kozma i verovatno me je spominjao moj predobri brat Jeremija. – careva kći i kapetan Vasilije potvrdiše sveštenikove reči klimanjem glavama. Prekaljeni kapetan približi glavu carevoj ćerki i pažljivo joj šapnu informaciju od koje se ona trznu u neverici buljeći u njega. Kapetan Vasilije još jednom jedva čujno na njeno uho ponovi da je otac Jeremija ustvari otac Bogumil sa ostrva Sveti Ivan.
U škrto osvetljenom podrumu prvo nastade mukli žamor, pa onda galama praćena brojnim pitanjima postavljenim nenadanim gostima koji sa sobom donesoše zabranjene spise sa ostrva Sveti Ivan. Tinjajući plamen lojanih sveća dodatno je pojačavo i ovako već iskričavu mističnost. Jedno autoritativno dosta prekinu usijanu atmosferu u zagušljivoj prostoriji kamene kule. Sve oči su bile uprte u oca Kozmu koji je čitao kodeks i zabrinuto vrteo glavom. Tešku tišinu je povremeno prekidalo umirujuće pucketanje sveća. Odlutalog pogleda otac Kozma zamoli mlade pisare da posluže goste hranom i vinom, pa da vide šta će dalje sa rukopisom. Punog stomaka, osveženi i vraćene energije, careva ćerka i kapetan Vasilije, zbunjeno su gledali u pogurenog starca pogleda utopljenog u ponovno isčitavanje pojedinih delova kodeksa. Napetost je dostizala svoj vrhunac. Neprijatnu tišinu prekinu smireni glas starog sveštenika.
–Prijatelji, vreme je takvo da se glava gubi zbog krivog pogleda, pogrešno protumačene reči ili loše usmerene zlovolje. Narod je sateran u sataninu mrežu malodušnosti. Crv bezbožništva odavno je probio koru prave vere. Mi smo u središtu borbe između dobra i zla i zato nam nepreostaje ništa drugo nego da svoju misiju na ovome svetu okončamo dostojanstveno, podignute glave, bez straha za svoj život, ali sa obavezom da duše neukaljanih spasimo posrnuća. –iz mračnog ćoška prostorije začu se poluglasno Amin!
Ne čekajući da tegobna tišina opet zavlada otac Kozma sugestivnim glasom jednom od pisara reče da izvadi iz škrinje dve mantije sa kapuljačama, a drugog pisara zamoli da ode do Zlatne crkve i uzme nešto sušene hrane za dalek put. Nakon nepunih pola sata konstruktivnih razgovora mudri sveštenik se dogovori sa kapetanom Vasilijem i carevom ćerkom da krenu u pravcu zapada. U tom planiranju kapetan Vasilije predloži dve opcije, put prema bivšoj prestonici carstva Pliski ili put prema mirnom i zapuštenom Abritusu, pa dalje do Dunava, a onda rekom prema zapadu. Složiše se da krenu preko Abritusa to je ujedno najbrži i u odnosu na druge opcije nešto bezbedniji pravac kretanja, naravno pod uslovom da tok reke nije pod ledom, jer bi onda ceo poduhvat izgubio smisao. Ubrzo se mladi pisar vrati iz Zlatne crkve sa osušenom ribom i voćem spakovanim u platnenom zavežljaju. Prohladno i sunčano jutro poslednjeg januarskog dana dočekalo je troje neobičnih ljudi u mantijama sa kožnim torbama na ramenima. Oni su se bez mnogo priče probijali kroz gužvu gradskih ulica vodeći računa da neupadaju u oči carevim špijunima. Nakon nekog kraćeg vremena napornog gacanja po kaljavim sokacima okruženim prizemnim kamenim kućama odabrano društvo sa olakšanjem ugleda zapadnu kapiju prestonice. Kapetan Vasilije došapnu starom svešteniku da moraju još jednu stvar da obave pre nego što nastave put. Ubrzo troje putnika svratiše kod onog dobrodušnog čoveka da preuzmu svoje konje. Iskreno mu se zahvališe i zamoliše ga da im proda tri džaka deteline. Odmorne i site životinje, pripremljene zalihe hrane, obučeni u toplu odeću, bili su ispunjeni svi uslovi da u galopu krenu prema drevnom Abritusu vekovima prekrivenom paučinom zaborava. Kako su se udaljavali od bugarske prestonice, tako se predeo dramatično menjao. Šume su bile gušće i veće, pune opasne divljači koje je lutala unaokolo tražeći plen. Bilo je kasno popodne kada su stigli do ruševina antičkog grada Abritusa. Tamna zavesa prvog mraka polako se spuštala na ostake razrušenog naselja. Vetar je sablasno fijukao između tužnih ruševinama vitlajući suve pahulje. U daljini se čulo preteće zavijanje vukova. Brzo su zapalili vatru, pristavili čaj i izvadili sušenu hranu da umire glad u stomaku. Nakon sat vremena odmora u tišini, uz igru senki sablasnog okruženja, kapetan Vasilije odvoji jednu baklju od borovine, a ostatak vatre nogama rasturi po snegu ostavljajući pramenove dima za sobom. Mrak je već uveliko pao kad su krenuli starim rimskim putem prema zaboravljenom pristaništu na Dunavu poznatom kao luka šezdest brodova. Gustu, sirupastu tamu, razbijala je iskričava svetlost baklje koja je u rukama kapetana Vasilija izgledala kao svetionik. Suv i krt sneg pucao je pod kopitama snažnih konja. Na čelu kolone prekaljeni vojnik vizantijskog carstva napezao je vid oprezno posmatrajući nepoznate predele okovane snegom. Svuda naokolo vladala je preteća tišina povremeno prekidana jezivim dozivanjem vukova. Od tih zvukova trnci su im prolazili telom iako su znali da nisu u opasnosti. Negde pred zoru polusmrznuti ugledali su desno od puta plitku krečnjačku pećinu pristupačnu za odmor. Pokrov magle visio je razapet celom širinom pećine kao paukova mreža.Brzo su upalili vatru i pristavili posudu za čaj. Cvokoćući zubima od hladnoće careva kći drhtavim rukama pristavi zamirisalu hranu na drvene tanjire. Za to vreme kapetan Vasilije je proveravao misterioznu okolinu utonulu u izmaglicu i skupljao suva drva za vatru, dok je stari sveštenik sa puno ljubavi hranio konje. Crvenkastožuti plamen dizao se visoko šireći toplinu među raspoloženim društvom posedalim oko rasplamsale vatre.Sušena riba i suve šljive vratili su im preko potrebnu energiju za nova iskušenja koja su ih čekala. Pre nego što su nastavili put kapetan Vasilije vešto se uspentra uz spoljnu stranu pećine popevši se do stenovitog platoa. Na umornom licu mu se videlo neizmerno oduševljenje. Uzbuđen, zadivljeno je komentarisao nestvaran vidik opisujući sa puno zanosa obalu moćnog Dunava i pramičke dima iz odžaka udaljenih kuća, ali već sledećeg trenutka tanak led mu je povukao levu nogu i on se sa visine od pet metara sunovratio na vlažnu zemlju pokrivenu utabanim snegom. Careva ćerka uplašeno vrisnu i uspaničeno dotrča do kapetana Vasilija koji je ležao bez svesti na stomaku na samom ulazu u pećinu. Stari sveštenik zabrinuto priđe do kapetana pažljivo mu pod glavu stavi vuneni džemper i postavi ga na bok. Brišući mu krvavo lice krajevima mantije otac Kozma uze neko tanko drvo koje uz dosta muke gurnu između njegovih vilica i sa dva prsta izvadi mu jezik iz usta da se ne uguši. Iz platnene torbe zgrabi nožić i iseče deo mantije, pa zatim pažljivo izreza jedan manji komad vunenog džempera.Kolenima snažno pritisnu Vasilijeve butine i u nekoliko spretnih poteza praćenim bolnim kapetanovim jaucima namesti polomljenu ruku stavljajući komad vune na mesto preloma. Trakastim delom mantije poveza njegovu polomljenu desnu ruku oko podlaktice.Vidno preplašena careva ćerka klečala je u snegu zakrvavljenih očiju i neprestano jecala moleći se bogu za Vasilejev život.Usled pomešanih emocija stari sveštenik osećao je snažnu drhtavicu u celom telu. Znao je da mu vreme curi u nepovrat i da mora da se usresredi na gorući problem. Iako su mu ruke podrhtavale od napetosti staloženo je uzeo glinenu posudu punu hladne vode, umočio komad platna u nju i pažljivo počeo da briše kapetanovo izgrebano čelo, vrat i grudi. Nakon nekoliko minuta njihove uporne brižnosti kapetan Vasilije u magnovenju otvori oči, onako dezorjentisan pokuša da se pridigne, ali snažna bol ga preseče čim je pokušao da se osloni na desnu ruku. Izobličenog izgleda lica oprezno je kažiprstom opipavao poderani deo oko otečene podlaktice.U tom trenutku suze radosnice kliznuše niz blede obraze careve ćerke koja nežno prstima pređe po vlažnoj kosi prekaljenog vojnika vizantijskog carstva.Sa jedva vidljivim osmehom u uglovima usana otac Kozma mu pruži glinenu posudu sa vodom. Uz napor on ispi gutalj, tužno pogleda u njih dvoje, neprogovarajući ni reč. Bez suvišnih misli na usnama stari sveštenik mu pomognu da se pridigne sa zemlje i kroz muke zajaše uznemirenog konja. Ledeni severni vetar neumorno se igrao sa snegom, raskalašno ga kovitlao, raznosio levo,desno i tako zločest, žedan nestašluka, razvlačio je preostale pramenove izmaglice na horizontu nastavljajući da juri kroz pahuljama okićene krošnje drveća stvarajući zastrašujuće zvuke. Guste bukove grane sablasno su škripale povremeno odvlačeći poglede utihnulom društvu sa nesigurnog puta koji je vijugao pred njima vodeći ih u neizvesnost. Ubrzo su se pojavile prve zemljane kuće sa malim četvrtastim prozorima kroz koje su izbijali slabašni plamenovi sveća. Jutro je bilo hladno i vedro, stidljivo je mirisalo na proleće. Mlado zubato sunce grejalo je njihova umorna lica utonula u brige.Samo što su prošli oštru krivinu okruženu gustom šumom pred njihovim sipljivim očima bljesnu veliko naselje i luka šezdeset brodova.Stari sveštenik se prekrsti, zabrinuto pogleda u kapetana Vasilija koji je trpeo strašne bolove. Zamoli carevu ćerku da mu doda glineni bokal sa vodom. Na kratko zastaše da kapetan Vasilije popije vode i namesti improvizovan zavoj na desnoj ruci. Neki zdepasti čovek obučen u rite, neskidajući svoj urokljivi pogled sa njih prođe gurajući kolica sa drvima. Neobično društvo u mantijama privlačilo je pažnju slučajnih prolaznika. Svesni te činjenice obazrivo su gledali niz stari rimski put pokriven snežnom bljuzgavicom koji je vodio kroz tek probuđeno naselje do samog pristaništa. Oštri naleti ledenog vetra rasturali su smeće na sve strane čineći da šira okolina poprimi apokaliptični izgled. Samo što su ušli u staru luku kapetan Vasilije zaječi, preblede u licu i pade sa konja. Uznemireni sveštenik i careva ćerka uplašeno su pokušavali da pomognu izmučenom kapetanu koji je ležao bez svesti na blatnjavoj ulici. Nekoliko mornara iz tek probuđene luke pritrčaše, pažljivo podigoše kapetana Vasilija, oprezno ga noseći na rukama u bolnicu koja se nalazila u sklopu crkvenog kompleksa. Velika, u belo okrečena soba, sa trideset drvenih kreveta pokrivenih slamaricom bila je skoro puna nesrećnicima stradalih od raznih nevolja. Vonj truleži i gnoja širio se zagušljivom prostorijom ispunjenom bolnim stenjanjem izranjavljenih plaćenika, mornara i lučkih radnika. Istovremeno lepljivim vazduhom vukao se miris dogorelih sveća sa dvanaest velikh kamenih svećnjaka raspoređenih bolničkom prostorijom. Skrhana užasnim prizorom, careva ćerka jecajući je izletela napolje na vetrometinu trčeći prema ledenoj reci. Ubrzo iz crkvenog dvorišta zabrinutog izraza lica istrča otac Kozma panično vičući za njom. Začuđeni ranojutarnjom galamom iz stolarskih i kovačkih radnji izleteše krmeljive kalfe i šegrti da vide šta se to dešava na ulici. Zadihan i crven u licu otac Kozma sustignu rasplakanu carevu ćerku koja se stegnutim šakama nekontrolisano udarala po telu proklinjući dan kada je pomenula potragu za popom Bogumilom.Hladnoća je pekla pluća. Koprena izmaglice podizala se iznad površine reke šireći magiju oko sebe. Otac Kozma snažno se zakašlja i njegov dah ispuni atmosferu beličastom parom. Blagim pogledom pređe preko njenog vlažnog lica oteklog od plakanja. Nežno je uze za ruke i šaputavim glasom punim blagotvornih reči umiri rastrojenu devojku umornu od burnih dešavanja. Njihov iskren i emotivan razgovor prekinu upravnik luke šezdeset brodova. Korpulentan i pronicljiv čovek od nekih četrdesetetak godina, zenica crnih kao noć, zabrunda moćnim dubokim glasom:
–Kako mogu da vam pomognem oče?
–Sine, neka te dragi Bog čuva i nadam da je tvoje pitanje došlo u pravo vreme. Ja i ovo mlado uplašeno božije jagnje hteli bi ako okolnosti dopuštaju da se prevezemo brodom uzvodno uz Dunav. Međutim, ako je reka zaleđena, onda tu ništa ne možemo, to je onda božija volja.
–Oče, rekao bih da Bog na vas gleda sa velikom ljubavlju. Za pola sata mi krećemo prema panonskim zemljama i nekim čudom Dunav je plovan svojim tokom sve do Pešte. –kada je to čuo otac Kozma se prekrsti i pomilova po glavi odsutnu carevu ćerku zagledanu u daljinu.
U međuvremenu desetine mamurnih lučkih radnika uronjenih u letargiju prvo su na brod utovarili skupocenu robu za prodaju, svilenu tkaninu, srebro, oružije, razne začine, grnčariju, a tek nakon toga počeli su ubacivati hranu i vodu za posadu. Otac Kozma i careva ćerka ukrcaše se zajedno sa vojnicima, trgovcima i nesrećnicima pridošlim iz svih krajeva razorenog carstva. Dok je trajala gungula na palubi oko rasporeda mesta mudri sveštenik brzo napravi nagodbu sa kapetanom broda oko prenoćišta sručivši mu u šaku zlatnik Konstantina sedmog. Onako mokri i promrzli smestiše se u skučenu kabinu skromno opremljenu sa dva drvena kreveta pokrivena ovčijim krznom. Tek što su sa sebe skinuli vlažnu obuću i na hladne noge navukli vunene čarape, masivni trup broda se zadrma pod snažnim zamasima desetina vesala bučno krećući u neizvesnost. Bez prepreka i zastoja teretni brodje dva dana plovio mutnom rekom prema beskrajnoj panonskoj ravnici, klizeći između okrnjenog bugarskog carstva i mračnih šuma vlaških zemalja. Negde pred sumrak drugog dana do tada relativno mirna površina reke postala je zabrinjavajuće razuzdana. Talasi počeše sve snažnije da udaraju po pramcu broda. Svakim novim naletom punili su palubu novom količinom blatnjave tečnosti. Samo što su prošli veliko ušće, magičan prostor između ostrva rata i divlje obale, ispunila je gusta magla. Sem malog parčeta vode oko boka trupa ništa se drugo nije videlo. Otac Kozma zabrinuto pogleda kroz prozor kabine, levo od krme, ukazaše mu se čkiljava svetla. Udaljene vatre na brdu sablasno su štrčale iz narastajuće tmine. Zabrinuti sveštenik došapnu dremljivoj carevoj ćerci:
–Dete, ovo oko nas je zemlja bez odjeka. Prašina zaborava ovde brzo prekriva tragove. Upamtiće mnogi ovaj drugifebrurar.–devojka se blago nasmeja na tu zlosutnu sveštenikovu misao i opet zaspa pod teretom umora.
Posada broda nastavila se ljuljati na oblaku zablude verujući da dolazak noći donosi miran tok, međutim jugoistočni vetar sa Karpata ubrzo je započeo jezivu svirku na palubi. Strašna panika je zavladala među putnicima. Talasi su bivali sve veći, magla sve gušća, a noć je postala crna kao talog kafe. U tami punoj užasa, slomljen gnusnom obmanom, čuo se monahov režeći glas kako proklinje nečastivog, njegove legije demona i onog prokletnika koji bude pronašao svete rukopise. U mrkloj noći strave monahova kletva započe put kroz vekove. Nakon nekoliko sati bezdušnog terora vetar je prestao da urla, talasi su nestali u dubinama reke odnoseći sa sobom krike nesrećnika. Strašnu vest o brodolomu kapetan Vasilije je dočekao u bolničkom krevetu. Prekaljeni vojnik sa licem uronjenim u šakama tiho je plakao, moleći se bogu da iz ruku smrti istrgne starog sveštenika i njegovu malu Teofanu.