Piše: Biljana Ćulafić
….
Apsolutno nije loše biti samohrana majka.
Radiš kao zmaj ali bar znaš zašto.
Ideš slobodno tamo gde želiš.
I pritom, kad kreneš na put, vidiš koliko ljude boli patka, što sam vučeš I torbe i dete, nijedan muškarac da pomogne oko kofera, da preveze na pravo nesto, da doveze…a dete svugde zuji za tobom, misli: avantura je što kupujemo karte i što trčimo po stanici, misli avantura je izaći i ući sa perona do toaleta…
Posebno su bez ikakvog osećaja oni mladi muškarci, utegnuti u majice, tako da deluju kao trudnice: ni da se mrdnu. Šljapkaju stomak. Dobro im je. Ne vide dalje od tog stomaka.
Ali svi skaču čim pomeneš da ćeš platiti.
Kakva promena i kakva humanost na delu.
Nosač mi je čak izdeklamovao najtipičnije citate na svetu. Biblijske. Bez pitanja. Pomislih da mu kažem: “A sad ti plati meni za tu tvoju ofucanu priču.
A onda mi se naslika još gluposti tipa: “Imate jedno dete? Sve mame su danas sebiče. Stanu kod prvog”.
Odbrusim toj babi kako bi žene imale i troje kad bi se obaveze u kući među supružnicima ravnopravno podelile, I kad ne bi bile mobingovane ne poslu.
Ništa me nije razumela.
Ali bar sam rekla.
U busu i tako svi slušaju, možda im i dođe do mozga.
Dobar je ovaj život, kad se okružiš dobrim ljudima.
I kad možeš da se osloniš na sebe.
A pored mene, zvrji moj leptirić. Moja dobrota.
Na kraju dana igramo “Čoveče ne ljuti se”.
I tako, eto, ponekad ljutim se. A onda sve nestane. Jer se sve sklopilo u mir.
Odmor počinje, moja žilavost cveta!