Piše Čedomir Janičić
(foto: brothers Quay)
Uspomeni na Ž.P.S, R.B. i S.K.
Intro
Ja sam bezdetan, povučen, anoniman i plemenit.
Kao stara arapska kuća u Alhambri.
Ko sam, odakle dolazim, kuda idem?
1.
Prapočetak: Dr Padobranski-slavni hirurg-moj otac, Irena-lepotica-moja majka, i ja, Brane Padobranski-vladar sveta.
Posle katastrofe: slavni hirurg i ja.
Zatim: slavni hirurg, Ka i ja.
Još posle: slavni hirurg, Ka, ja i zaboravljena moja majka Irena koja se ukazuje samo meni, kao halucinacija.
Taj progresivni put je deoba naše samoće.
Partenogeneza samoće.
2.
Kako moj otac nije odlučio koliko ima godina, tako ni moja starost nije sasvim izvesna. Dr Padobranski, hirurg svetskog glasa, ima sve godine u rasponu od trideset i pet kada ga je napustila žena, moja majka Irena, pedeset i četiri, kada se venčao sa Ka, mojom koleginicom sa studija, pa sve do sedamdeset devet koliko se da izračunati iz njegove krštenice. Tako se i moje godine računaju od desete kada me je majka napustila bez ijedne reči ili pisane poruke, dvadeset i pete kada sam dobio godinu dana mlađu maćehu, trideset i drugu kada sam se prvi put posle svoje desete video s majkom, sve do pedeset i četvrte koliko govore cifre u krštenici. Nered u vremenu ne mora biti nered u duhu. Iz jednog povišenog duševnog stanja, nazovimo ga ekstatična imaginacija, sve se čini podjednako: sada, juče ili sutra, svejedno. Za tu nazovi zbrku ne krivim dr Padobranskog. Štaviše, zahvalan sam mu na tom nasleđu. Biti u realnosti i ekstazi istovremeno. Nijednu, međutim, ne priznati kao neminovnost.
3.
Rastao sam u izrazito vršnjačkoj sredini. Na sreću, nisam bio neki mali čudak, brainiac, niti me je iko takvim smatrao, sve dok nisam dobio naočare. Kada me je majka napustila, meni se pomutio vid. Imao sam osećaj da stvari stoje previše blizu i da stoga ne mogu jasno da ih vidim. Zato sam pokušavao da produžim distancu i što sam se više udaljavao, sve sam slabije video. Bio sam mnogo tužan zbog tih naočara. Nisu mi lepo stajale. Znao sam da ću zbog njih biti na trajnoj distanci od mojih vršnjaka. Između mene i neposrednog sveta dece s kojom sam rastao podigao se zid kroz koji sam, doduše, mogao da gledam i pustim da me vide, ali nisam više mogao da učestvujem. Strašno sam tugovao za tim vilinskim svetom svog detinjstva. Preostao mi je preuranjeni, bezbojni, dosadni, ograničeni, komplikovani svet starmalih nakaza s fizičkom ili moralnom greškom – svet odraslih. Bio sam usamljeni, mršavi, tužni dečak s naočarima. Nisam se bavio sportom, nisam služio vojsku. Počeo sam da izlazim u sumnjiva svratišta. Moja prva ljubav bila je krezuba kelnerica iz krčme Stari orah. Čekao bih je u smradu i dimu sve do zatvaranja. Ona bi skakala na meni i vikala iz sveg glasa. Đipala je, podvriskivala i vrtela maramicom kao da igra u kolu. Jednog dana uzbudilo me je kada sam u zastrašujuće isprljanom klozetu ugledao pijanog mlađeg brkajliju kako mokri iz neobično velikog i debelog uda. On me je primetio i osmehnuo se dobrodušno, kako to već umeju brkajlije. Okrenuo se prema meni pokretom kao da mi nudi svoj ud. U meni su do nepodnošljivog paroksizma rasli gađenje, uvreda i želja. Stajao sam kao skamenjen. Čovek se zatim ponovo okrenuo u profil i počeo da mastrurbira. Njegov ud je bio tamnoljubičast i crven, nabrekao do pucanja od snage i žila. Osetio sam prazninu u sebi. Sav sadržaj moje svesti i samosvesti izašao je iz mene i poklonio se tom stravičnom udu ostavljajući iza sebe praznu ljušturu mog tela. Ja nisam telesno reagovao, ali telesnost je u potpunosti ovladala mnome. Utom je ušao drugi čovek, poznanik ili prijatelj pijanca, zauzeo mesto iza mene i izvadio svoj ud. Bio sam u unakrsnoj vatri dvaju mastrurbiranja. Najzad, položio sam svoje šake na njihove udove koji su ubrzo, gotovo u istom trenutku, snažno prsnuli belim, gustim, zasićenim sadržajem.
4.
Ćoro, Ćoro, zašto su ti tako velike oči? Ne zovi me Ćora, ime mi je Leo. Dobro, Leo, zašto su ti tako velike oči? Da ga bolje vidim. Pa, jel ga vidiš? O da, itekako! Ćoro, pardon, Leo, zašto su ti tako velika usta? Nisu tako velika koliko bih hteo! Biće dovoljna, Leo, veruj mi, veruj svom dobrom brkici! Drugi momak, Bleki, sve je radio otpozadi. Sva njegova ljubljenja, dodirivanja, svlačenja, sve je bilo tako nežno i sigurno, ali uvek otpozadi. Zamišljao sam Blekijevo lice. I Brkino odsustvo lica. Imao sam utisak da me neko poništava i nanovo sastavlja, kao da sam od lego kockica. Brka i Bleki su me navukli na trojku. S njima nisam hteo nigde nego u najaljkavije nužnike. Došli su i drugi momci. Opet po nužnicima, prljavim, staničnim, kafanskim. Ostavljao sam
poruke. Uz broj telefona dopisivao sam poetske, filozofske rebuse, gradio sam jednu naročitu erotiku svu od uskraćivanja i mahnite želje, čistunstva i prljavštine koju istovremeno mogu da obezbede samo reči. Moji čitaoci bili su pederi, dileri droge i detektivi. Oni su me pozivali, posećivali, tukli, pljačkali, podmetali, milovali. Ograničio sam se na kontakt samo sa veoma mladim momcima. Godila mi je njihova brzopletost i nestrpljenje. Njihov hir i junaštvo.
5.
Zovem se Leo.
Dvadeset i nešto mi je leta.
Moje poruke vape sa vrata klozeta.
Dobro sve radim – daj zakaži.
Zovem se Leo.
Sve zbog dva ili tri idiota.
Ostaću bez najboljega dela života.
Svejedno, najbolji sam – daj zakaži.
Zovem se Leo.
Ako me tražiš, nećeš me naći.
Poslaće nekog ko će me smaći.
Ja sam, dušo, Leo, a ne bih to smeo!
6.
Danas svi pišu lažno umivenim rečima. Onim koje se ostavljaju u urednim javnim nužnicima na benzinskim pumpama. To je, svejedno, klozetska mudrost. Neiskrena, lažno provetrena, puna otužnog mirisa od osveživača prostorija. Ovakav, previše siguran, odnos vodio me je u rutinu koju sam na svaki način želeo da izbegnem. Tuđ prezir me nije zadovoljavao. Prestao sam da pišem. Leo je umro. Sahranio sam ga u jednom čučavcu u krvi i govnima. Hteo sam nešto više. Snažni mladići su me branili od lažnog zdravlja priglupih idealista sa sela i prigrada. Snažne mladiće slao je moj otac. Dr Padobranski bio je na čelu kulta. Kao vrhovni žrec uspevao je da samo za jednu noć obljubi desetak omamljenih devica, budućih sveštenica. Kult je posedovao vojsku, mlade, odvažne snagatore, policajce i vojnike, bivše legionare i vrhunske agente državne bezbednosti. Bio sam isuviše zaštićen. Mogao sam sve da uradim, ali meni niko više nije mogao ništa. Ponovo kapsula. Ponovo zid od neprobojnog stakla. Moralo je nešto telesno da me pokrene, ili, bolje – preokrene. Sećam se tipa u narandžastoj jakni, ošišanog do glave, u bunilu od Hare Krišne. Spopadao je ljude
po kafanama, nudio im knjige i razgovor o suštinama. Zatim je promenio boju jakne i stavove. Jakna i stavovi postali su sivomaslinasti. Hteo sam isprva da me zatekne u parku s mladićima i pretuče, ali moja želja je dobila drugačiji oblik. Sačekao sam ga u mraku i premlatio do smrti gvozdenom šipkom. Telo koje se grči od orgazma i smrtnog ropca pokazuje jednu istu ekstazu. U nasilnoj smrti i orgazmu za mene nije bilo rutine. Mislio sam da je to kraj puta. Došao sam do vrhunca svojih moći. Pokušao sam da se ubijem. Onda mi se ukazao svet. Svet sam počeo da opažam tek onda kada su se njegove krhotine našle pod mojim nogama. Moj dodir sa svetom bio je u trenutku njegovog raspada. Za drugi ja ne znam. Nisam priželjkivao katastrofu jer nisam bio svestan ničega izvan mog neposrednog okruženja. Nisam ni znao da je taj svet u raspadu. To su mi rekli pogorelci, brodolomnici, žrtve od svake vrste posledica. Nisam se uključio u dalji njegov raspad, niti sam želeo da ga opet nekako sastavim. Ponavljam: ovaj svet kakav god da jeste je jedini za kog znam. On se zove raspadnuti svet, fluidni svet, svet u nestajanju. Svejedno. Ja nemam prava na prideve. Taj svet je moje biće, odnosno sposobnost da ono uđe u odnos s njim. Svet nije moje sredstvo, ja nisam zanatlija življenja, nikakav šegrt, kalfa ili majstor. Između mene i sveta nema nikakve, čak ni početne, distance, kao što postoji između zanatlije i materijala. Svet od trenutka našeg međusobnog upoznavanja budi svoj potencijal u mom biću, ono postaje jedno sa svetom, a svet postaje istovremeno i imenica i glagol moga bića. Siguran sam da bi se tako isto dogodilo i da je svet u trenutku moje svesti o njegovom i mom zajedničkom postojanju bio drukčiji. Nisam bežao od sveta u neki drugi njegov izgled, neku prihvatljiviju scenografiju. Nisam osećao ništa prema tome što ga smatraju raspadnutim. Ni žalost, ni radost, ni iščekivanje, ni pomirenje. Ovakva probuđenost nema nikakav spoljašnji efekat u funkciji ili volji. Ona je savršeno podudarna sa samom sobom. Zato i jeste probuđenost. Takav sam ušao u svet. Jedno s njim, distanciran, probuđen, nesrodan.
7.
Ali i Šukrija. Imena koja pevaju. Dva arapska mladića, migranta. Voleo bih da kažem kako su njihova tela mršava i snažna kao kod hrtova, ali nisu. To su meka, dečija tela. Nesportska. U početku dobro hranjena, posle gladna, mučena, načeta oskudicom i bežanijama. Ali je nešto viši i stariji, Šukrija je dečak. Uveren sam da su me slagali kada su mi rekli da Ali ima dvadeset i pet, a Šukrija devetnaest. Pre će biti da Ali ima jedva dvadeset, a Šukrija ne više od petnaest. Wanna fuck? pitao me je tip u trenerci i naočarima za sunce.Yes, two boys, ok? O, yes, two as it is! Dva po dva, okrenuo sam ceo migracioni centar i, naravno, ceo centar je okrenuo mene. Alija i Šukriju napali su na železničkoj stanici. Bežali su između vagona i napokon utekli poteri. Mokri, zadihani, preplašeni. Osvrću se. Pogledi su im puni straha i uzbuđujućeg beznađa. Tu sam, mladići! Vaš Brane iz staničnog nužnika! Zvižde stari vozovi. U stočnom vagonu boje rđe milujem ta dva nežna
mladića. Brzo dolazim do njihovih tankih udova koji se radosno pomamljuju u mojim rukama. Čvrsti dugački štapići. Anusi su im međutim prohodni, razrađeni, spremni. Obojica me primaju s malim otporom, čvrsto i u celosti. Kod mene ima mesta, uz krute štapiće primam i njihove tanke, nestašne prste. Manevarke kruže pružnim ukrštanjima. Vrisak lokomotive prikriva moj radosni aaaaah! Oni su moji! Ljubim ih! Slikali smo se za uspomenu kod jedinog mog prijatelja, umetničkog fotografa Bjelajca. Bjelajac me ne pita o prirodi mog odnosa s mladim Arapima. Sve zna. Bjelajac je devedesetih došao iz Bosne i nasledio jednog ovdašnjeg starog fotografa čija se loza ugasila nasilnom smrću i ludilom naslednikâ. Pridošlici je bilo žao da uništi ostavštinu svog dobrotvora i neretko je koristio u svom poslu porodično blago majstora s kojim je delio strast za svetlopisom. Drevne kulise i mobilijar za fotografisanje iz vremena duge ekspozicije: držači za glavu i telo, lažni antički stubovi, pokretni panoi s oslikanim pozadinama: šume, poljane, visovi Alpa, morske obale, ulice velikih gradova s kraja 19. stoleća. Sve je kao u ateljeu Nadarovih naslednika. Ja sedim na lažnoj steni; ispred mene je sitan šljunak, nosim odelo sa redengotom i među prstima mi je upaljena cigareta; levo i desno od mene su Ali i Šukrija. Ali je levo, Šukrija desno. Oni su odeveni u mornarska odela: prugaste majice, kratke kapute, široke pantalone i pljosnate kape. Ali je prekrstio ruke na grudima. Šukrija je pustio da mu leva ruka slučajno padne na moju butinu. Pozadi se nalazi naslikana morska pučina s čijeg horizonta preti nevéra; more se već peni u plićaku, poslednji vedri delovi neba nad nama nestaju pod gustim, sivim oblačnim masama. Sada je dosta maskenbala! Orgijamo, Bjelajac slika, biće to neviđena izložba!
8.
Dr Padobranski nema ništa protiv mojih mladih arapskih ljubavnika. Zna da se ne šalim kada nešto donesem kući. Mogao bih ozbiljno da poremetim umom. Kao kada nas je Irena ostavila. Kao kada sam se igrao žiletima i šibicama. Kao kada sam bio klozetski genije. Kao kada sam nastupao u parku. Kao kada sam osvanuo u novinama. Diskretno me je pitao da li imaju papire. Rekao sam da imaju i to je za njega bilo dovoljno. Da, morao je i da ih pregleda, vrlo temeljno, s mnoštvom testova. Dobro, to je u redu. Dr Padobranski se pobrinuo da sebe liši daljeg potomstva. Ka je pristala na istu stvar, s tim što je zbog mladosti i mogućnosti da svoje mišljenje jednog dana promeni, doktor odlučio da je ne podveže. Posle je naprosto došla menopauza. Bezdetnost je najbolja ljudska osobina. Samo tupavi ljudi se razmnožavaju, neopreznima se jednostavno omakne, a pametni ostaju bezdetni. Otud takva populaciona eksplozija. Glupaka je uvek mnogo više i oni se nemilice množe. Nikako ne razumem ljude u istopolnim vezama koji se bore za pravo da podižu potomstvo. Ovaj lažni poriv ima smisla samo ako je u pitanju usađivanje potrebe da se odustane od potomstva u narednoj generaciji koja se greškom uopšte rodila. Noću Ka ustaje iz muževljevog kreveta i luta kao avet našom porodičnom kućom. Bezdetna je, zato je volim. Otvara vrata moje
sobe i pod svetlom meseca i sijalica na verandi posmatra mene, Alija i Šukriju. Otkako se udala za mog oca, ona čezne za neuhvatljivom čarobnom prašinom, da u meni pronađe mog oca i u mom ocu mene. U davnini, pisao sam joj pesme. Smeđoj, lepoj devojci toplog, dragog osmeha. Zamalo je moj život dobio drukčiju putanju. Zamalo sam bio zaljubljen. Zamalo. Taj osmeh se istopio na pijanoj redaljci pre mnogo godina, na rođendanu dr Padobranskog. Ja sam, ne znajući ništa, uveseljavao goste pevanjem i sviranjem na klaviru. Bila je prilična gužva. Mnoštvo članova kulta iz sveta politike, mode, sporta, kulture. Gosti su pljeskali u ritmu. U istom ritmu su, u sobi moga oca, silovali Ka. Prvi od svih dr Padobranski. On ju je učinio svojom vešticom. Bila je nevina. Ona sada komanduje vojskom kulta kao žena vrhovnog vešca. Posmatra trio sonatu: divne, skladne, čulne pokrete. Veselo je, smejemo se. Dr Padobranski i Ka blistaju u najsvečanijoj odeći. Odlaze na prijem kod predsednika. Pitam: bal pod maskama? Ka odbrusi: da je tako, vodili bi tebe i tvoje majmune. Kažem Aliju i Šukriji da ih je Ka nazvala majmunima. Oni se smeju i među sobom izmene nekoliko arapskih reči. Glasovi k i h se brzo smenjuju i gube u prštećem smehu. Mokre svuda po kući. Volim njihov miris. Samo neka mrndžaju, kaže Ka. Posle će nam đavo biti kriv kada se ovde pojavi neki Izis ili Alkaida. Nije mislila ozbiljno. Ipak jeste. Ka je sklona palinodijama. Drukčije ne bi bilo moguće da živimo zajedno. Posle posete Bjelajčevoj izložbi rekla je da je to nešto najstrašnije što je ikada videla. Ja, Ali i Šukrija u Bjelajčevoj izvedbi bili smo za nju estetski i moralni šok. Oba njena merila su pokleknula i preokrenula se pred prizorima ogoljenih tela koja su tražila bistar moralni vidik. To su bila tela surovo tačna u svojoj nagosti i prikrivena aluzijama jasnim samo načitanim generacijama poput Bjelajčeve. Sposobnost za doživljaj bila je opasno povezana s odgovarajućom reakcijom i neposrednom kritikom. Ka je iznutra bila pomerena tektonskim potresom koji je njenu uspavanu duhovnu kondiciju stavio u stanje opšte uzbune. Njen moral sav od klizavih argumentacija zadobio je oštrinu akutnog jasnog unutarnjeg naloga. Jedan od tih naloga naveo je nju i još desetak odlično obučenih batinaša da demoliraju izložbu, galeriju, kustoskinju i Bjelajca. Bjelajac je telom pokušao da brani svoje delo. Njegovo, teškim životom izmrcvareno, šezdesetogodišnje telo pokleknulo je pod batinama. Umro je sâm na granitnom podu galerije. Umesto uzglavlja našla mu se fotografija mog, Alijinog i Šukrijinog uda u kompoziciji «Kuća (u tri kurca)».
Izložbu posvećujem svome jedinome drugu, Branetu…
9.
Bjelajac je uporno verovao u moju dobrotu. Jedini on. Pokušavao sam da mu skrenem pažnju da ja ne samo da nisam dobar, nego sam, štaviše, najgori čovek na svetu. Ubrzo ću postati vladar sveta. Kako ne shvata? Najgori čovek na svetu, nazovi ga kako hoćeš, pojaviće se kao onaj koji neće znati da je najgori. On će poslednji saznati da je najgori. To se meni baš sada dešava. Zar nije kraj?
Obmana će biti savršena onda kada i obmanjivač bude obmanut. To je savršena obmana. U poslednjem trenutku, u deliću vremena koji nema svoj naziv, on će, pre nego što učini savršeno dobro, shvatiti da je od tog dobra na najdaljoj mogućoj tački, da ga do te tačke nije dovela njegova volja, da to savršenstvo koje se sprema da podari svetu nije savršeno dobro, već savršeno zlo, plod jedne neverovatno podmukle i nadmoćne volje koja je ceo svet prevarila njim samim. Nema gore prevare od one koja dolazi od našeg najdubljeg osećaja i uverenja u istinu neposrednim susretom s njenom lažnom slikom. Dubinu istinitosti u svakom čoveku može pokrenuti samo onaj koji tu dubinu najpre ume pokrenuti u samom sebi i čvrsto poverovati u istinitost te istine. Tek tada se i taj obmanjivač i ceo obmanuti svet nalaze na najdaljoj tački od istine. Anti-istina nije protivnik istine već njena zamena. Ona dolazi umesto, a ne protiv istine. Ona je kopija koja ne obmanjuje svojim izgledom, već istim dimenzijama. Ona je jednostavno prelepljena preko istine. Mi smo nesposobni da pojmimo razmere takve prevare. Čitav svet će se ukazati u jednoj potpuno neočekivanoj slici, slici savršene obmane! Nisam ga razuverioDobri duh. Da li si primjetio, Brane, da su svi dobri duhovi tvoga mjesta nestali? Ostali su samo oni zli. Trijumf zla nije, kao što je vjerovao Berk, u tome što dobri ljudi nisu učinili ništa, već zato što dobrih ljudi uopšte nema! Tu se pojavljuju, i to zakratko, samo dobri duhovi. Dva-tri, ne više. I žive dok ih ne primjetimo i otjeramo našim stremljenjima. Tužno Bjelajčevo lice ništa nije dalo razveseliti. Osmehivao se samo meni. Činilo mu se, ponekad, da ima razloga za osmeh. Osmeh dobrote, ohrabrenja, saučešća. Smatrao me je nesrećnikom većim od sebe. Odveo sam ga kod majke Irene. Bilo je strašno. Neki Yaddo se iživljavao nad Bjelajcem, kao zloduh nad kaluđerom. Čekaj, zar mu nije dosta njegove nesreće, moram li ga ja dotući? Sećam se scene koju sam jednom video u tržnom centru. Strašni kriminalac, masovni ubica, mučitelj, pomogao je jednoj majci s kolicima i bebom, pridržao je vrata i preneo kolica s bebom i stvarima niz stepenište. Kada su ga uhapsili i kada su počela da mu stižu pisma podrške i razumevanja puna priznanja za njegov srdačni patriotizam, on se ogradio od mnogih njih i s gnušanjem, pred sudijama i medijima, nazivao takve svoje obožavatelje sitnim dušama. Nije nalazio bliskost s niskim ljudima. Nižim od sebe. Ljudima koji zalupe vrata pred nosom starice ili trudnice. Mislim da sam ga razumeo. Strahota zločina ima svoj, makar i čudovišni, smisao samo ako je lišena najprizemnije banalnosti. To je moja „dobrota“ koju primećuje Bjelajac. Zašto je potrebno izgovoriti strašne stvari? Kao i fotografija, Brane. Njom ne uzimaš dušu fotografisanog nego otkrivaš njenu zlobu. Ona mora nekako da izađe da bi je zgnječili kao bubu. Ovo što danas rade je čisto zlo. Slike ne izvlače, nego uvlače zlo u ljude!
10.
Tako je govorio i verovao Bjelajac. Počeo je da mi drži predavanja o istoriji fotografije, o siluetama, fizionotrasima, dagerotipijama, spoju hemije i fizike u fotografiji. O svemu tome, da me je uopšte
zanimalo, obavestio bih se preko Vikipedije ili Jutjuba. Ono što mi Vikipedija i Jutjub nisu mogli dati bio je Bjelajčev doživljaj toga dana, dana kada je krenuo na otvaranje svoje prve samostalne izložbe. One koja nikada nije otvorena. Tog poznoaprilskog dana. Dana koji su ubili. Da li je to bio zimski ili letnji april, ili baš prolećni: svetlozelen i tiho raspevan lakim zefirom kroz tek propupalo drveće? Kako su mu izgledale ulice, prolaznici, zgrade, zvuci, boje i mirisi? Kako je izgledalo njegovo uzbuđenje dok je koračao prema galeriji ? Da li je mahao rukama kao što sada maše kada je zbog nečega uzbuđen? Bjelajac je tužno širio ruke. Sve sam zaboravio, moj Brane… Bjelajac je svoju prvu samostalnu izložbu trebao da ima onog istog dana kada je počeo rat u Bosni. Izložba je ostala zarobljena, baš kao i Bjelajac. On je dve godine kasnije uspeo da pobegne, izložba nije. S druge samostalne izložbe nije se izvukao ni Bjelajac. Na prvoj je slikao svoju «raju» od kojih nijedan nije preživeo. Dobri, lepi ljudi jedne davne utopije. Poginuli u ratu ili overdozirani, svejedno. Kako stvari stoje, ni modeli za drugu izložbu neće proći ništa bolje. Ja, Ali i Šukrija. Crno nam se piše. Evo, već smo pocepani, zgužvani, puni mrlja od Bjelajčeve krvi. Mrke, tople šake Alija i Šukrije opisuju zagonetne putanje po mom golom telu. Teše me. Plaču po meni. Zaspivam među telima, zaštićen i neutešan. Bjelajac se raspao kao svet. Svet pod mojim nogama.
11.
Irena, moja majka, srdačno odobrava moje «nastranosti». Ona to tako zove. Razume se, samo kada smo sami. U svom društvu elitnih neznalica i neradnika, svaka aberacija, makar i najnelogičnija, stvar je prestiža, posledica posebnog, povišenog moralnog i intelektualnog stimulansa. Tada to nije nastranost nego originalnost. Nekonvencionalnost. Novo. Normalno. Ona je najoštrije osudila Bjelajčeve ubice iako, znamo to dobro, nije njoj stalo do Bijelajca više nego do lanjskog snega. Njegova umetnost za nju je «simpatična pornografija», «subverzija za provincijalce», «izbeglička legitimacija». Njen proteže pod pseudonimom Yaddo često izlaže svoje velike istine. On je Raspućin tog sveta na zalasku. Spava samo sa ženama. Jasno, i sa Irenom. Yaddo me je cinkario, odveli su Alija i Šukriju u šumu, ali stigli su ih na vreme ljudi mog oca. Yaddo je poznavao Bjelajca i sve činio da ga unizi. Bjelajac je rekao: Kada bih mogao, moj Brane, ja bih ti pobjegao u najdaljnju tačku ovoga svijeta i ušao u neku najdublju rupu samo da ne vidim tog Yadda. Yaddo je gostovao na televiziji s mojom majkom. Građanski protesti, anticrkveni mitinzi i performansi, umetnost koja razotkriva naše primitivne naravi. Nova knjiga Irene Padobranski (zašto nisi promenila prezime?) o svačijoj osim njenoj krivici, dizajn uradio Yaddo. Kloni se tog Yadda, rekla je Ka. Pitaj oca, ako meni ne veruješ. Dr Padobranski u svom belom teniskom sveteru, ležerno zavaljen u fotelji, prekrštenih nogu u lakim, svetlim pantalonama i espadrilama boje bele kafe. Prvi put u njegovom pogledu i rečima primećujem potcenjivanje. Yaddo je niži personal pakla. Lutka-ginjolka. Važna je ruka koja ga povlači, a ne on. Čija je to ruka? Nekog nižeg člana kulta. Yaddo-
vog oca. Pronašli su Yadda sa sicilijanskom kravatom. Konačno, jezik mu je bio na pravom mestu!
12.
Šta da radimo sa Bjelajčevom ostavštinom? To su uspomene i memorabilije prvih fotografa u mestu. Majka je predložila da sve poklonim muzeju. Ka me ubeđuje da sve spalim. Dr Padobranski je rekao kako je sve to – nezgodno. Na moje iznenađenje, advokat mi je saopštio da je kao svog jedinog naslednika Bjelajac, pri čistoj svesti, odabrao baš mene. Baš koga? Baš mene. Ali ja nisam fotograf. Ja sam model. I to ne pravi, nego samo sa Alijem i Šukrijom i to samo ako je fotograf Bjelajac. Sve spaliti, rekla je Ka. Vatra uništava i materiju i sećanja. Vatra je, to znamo, čista. Zašto da se ograničiš u tako skučen prostor: Bjelajac, uspomene, dužnost. Vatra će te osloboditi. Zar to nije bio majčin tekst? Ne, ona je rekla da je i Bjelajca i uspomene i dužnost potrebno formalizovati, javno artikulisati i klasifikovati da bi se ukazao smisao. Bez smisla ne vredi ništa raditi. Dr Padobranski? Pomozi mi, oče! On ima odgovor za sve moje nedoumice. Odgovor glasi: «Brane, šta TI hoćeš?» Zar to nije bio majčin tekst? Ne, za moju majku prostor moje želje je ničija zemlja. Svakog časa neko može da nastrada od zalutalog kuršuma. Ona je u neprestanom ratu s mojim narcizmom. Ona ima poseban aršin za sva moja odstupanja. Kamo sreće da je te aršine isprobala prvo na sebi. Možda jeste? Možda. Ako jeste, nisu joj se dopali. Odakle joj ideja da se meni dopadaju. Ko kaže da je nju ikada vodilo bilo šta što bi se tebi dopadalo? Da, pojavila se u mojoj trideset i drugoj. Na dočeku 2000-te. Imala je milenijumsku potrebu za svođenjem računa. Taj trans je nestao s mamurlukom prvog januara. Bio je lažan kao milenijumska buba. Ona je nakratko izronila iz svog sveta. To što se tebi ukazala ne govori da je taj svet napustila. Ostala je kao ukazanje, a ne stvarna majka. Zar ne vidiš da ne postoji?! Irena je tvoja halucinacija! Dr Padobranski je pokušao da te odbrani: Šta TI odista želiš? Ne znam! Ne znam! Ne znam! Spali sve, viče Ka. Spaljujem! Evo, sve je u plamenu. Zašto se smeješ, Ka? Ubili smo kuju! Ubili i poništili! Vaporizovali! Raspršili u ništavilo! Zar ne primećuješ, Brane?! Ti VIDIŠ!
13.
Šta će biti s Alijem i Šukrijom? Daću im novca i odvešću ih u Nemačku. Učiniću da budu srećni. Ostaću prazan bez njih. Kao što sam oduvek i bio. Voleo sam ih svim svojim bićem. Otarasićeš ih se kao nepotrebne ljubavnice? Ne, učiniću jedino dobro u svom životu. Da li bi dao život za njih? Da, naravno da bih! Jedino za njih! Gde se nalazi đavo kada puca bič Božji? Tamo gde je uvek: u mržnji, strahu, negacijama. U lakšim putevima, u odahnuću što nas je bič promašio, u «življenju punim plućima» sada kad «sve je gotovo» i kad «vežemo gde nam gazda kaže». Beži s njima, rekla je Irena. Poslednji njen pokušaj. Slušam je. Ovde će te ubiti. Znam tipove koji te već duže vreme vrebaju. Nikogovići. Očajni su. Na sve su spremni. Neko će im ponuditi novac. Znam. Nije to ništa
novo. Ubijaju radnike u državnoj upravi koji su pred penzijom. Za samo hiljadu i po evra smaknu činovnika i baš tebe postave na njegovo mesto. Državni posao za stalno. Doduše, moraš plaćati iz svog džepa da tako i ostane. Ne mogu biti vladar sveta ako ne dotaknem dno. Ja znam dno. Dno zna mene. Zašto bi me ubili? Ja sam njihov, jedan od njih. Mojoj majci nije bilo jasno zašto meni nije bilo jasno zašto bi me ubili. Ubili smo kuju! Zašto joj nije bilo jasno? Kako je mogla da rodi takvog stranca!
14.
Ali i Šukrija odlaze zauvek u Nemačku. Plačemo u poslednjem dugom, najdužem zagrljaju. Plačem prvi i poslednji put. Ničim drugim se ne ističem. Ja sam bezbojan i sveprisutan. Kao voda. Već sam zaboravio Bjelajca. Ne sećam se ni njegovog imena. Dr Padobranski me je još jednom upitao: «Brane, šta TI hoćeš?» Shvatio je da sam se sabrao. Da sam spreman. Na sva teška pitanja dao sam odgovor. Ostala su ona najlakša. Iza mog oca ukazuje se gomila spremnih ljudi. Ima ih nedogledno mnogo! Došli su da me ubiju? Ne, Brane, naprotiv! Ka se smeje i dovikuje nešto kroz vetar. Sve snažnije duva sa severa. Bistri svaku moju misao. Čeka nas marš do naselja migranata i sukob s policijom. Ako je potrebno da neko napravi prvi korak i umre, dobro, biću taj – Protesilaj! Ali, ja neću umreti! Ja hoću da vodim ove milione prema njihovoj sudbini! To hoću! Obučen sam u crno, pripijeno odelo. O, kako snažno duva! Sve jače! Neko me doziva kroz vetar. Neko proziva moje ime. Svi ga čuju! Ceo svet ga čuje! Spreman sam, oče!!!
Outro
Ja sam bled i sed. Bezdetan, plemenit i anoniman.
Ne više. Oženiću dobru, smeđu devojku, svu od nadanja i ljubavi. Nevinu i nežnu.
Na licu moga oca pojavljuje se ohrabrujući osmeh.
Čuje se pesma, zastave lepršaju, pesnice se dižu u vis!
Hajdemo!