Piše: Laura Barna
Nije mi bio jasan razlog zašto sam još na izlazu iz muzeja „XXV kraljevstvo” poželela da se smesta vratim. Mogla sam da se okrenem bez opravdanja, jer izgledalo je da je čuvar na portirnici bio okupiran tabletom, i teško da bi me uopšte i primetio, osim ako mu se ne odjavim jednim glasnim: doviđenja! unesenim u lice. Doduše, nisam ni nameravala da ga pozdravim, pa sve i da me neka opaka želja nije terala da krenem unatraške deset koraka i zataškam prvobitnu nameru da se dokopam popločanog trga s fontanom i spomenikom-bakljom. Šest isprepletenih plamenova svetlucala su u bronzi, a dva pomoćna, koja su ih nadvisivala za pedalj, oduvek su mi delovala kao višak.
Odvratih pogled od prizora: portir s tabletom, začuđena kako mi je uopšte tako nevažan uklizao u tok misli. Sporo zakoraknuh, oprezno petom stajući na ivice stepenika, netremice sam i dalje piljila u displej u portirovim rukama. Plavičasta svetlost odbijala se od njegove isturene obraze i čelo, i snopasto mi osvetljavala putanju, ukrštala se oko mojih nogu kao iscepkana aura. Idući unatraške, izlažem se riziku da se okliznem i prostrem po mokrom stepeništu, znala sam ali me neka nevidljiva ruka odvlačila iz stvarnosti u prazan prostor koji sam sama punila obrnutim redosledom izdešavanih slika, brišući uobičajene posledice nesmotrenih poteza. Svakim korakom, misli su mi se razmotavale kao filmska vrpca, promicale su mi bleskom svetlosti tek izdogađane sekvence, sve dok se nisam zaustavila na desetom koraku u prethodni kadar iz muzejske hale.
Činilo se da sam se zbog njega i vratila.
Zastadoh naglo se okrenuvši kao da me je ista nevidljiva ruka povukla za peševe jakne. Hod od muzejske hale do portirove kućice, i nazad, bio je privid kojeg nisam drugačije mogla pravdati osim košmarom vođenim i kreiranim tuđom voljom. Osetih i sve snažniju silinu trzaja nevidljive ruke od koje me zabolelo rame i nešto škljocnulo u ključnjači. Škljoc me je iznenada prenuo, usredsredih pogled na iglu od slonovače kojom je bila prikačena tunika od palminih traka, navučena na drveni torzo, kako je u legendi pisalo: Poklon aksumske carice Zoe bračnom paru monarha. Dominirala je crvena boja svilenkastog konca kojim su izvezene ukrasne vitice i sitne ruže nalik kapljama krvi.
Pogledah u svoje rastvorene dlanove. Bili su bledi, ispresecani useklim linijama, toliko dubokim da su mi stvarale vidljive raspukline. Čudilo me kako tako značajan detalj do sada nisam primetila, i prisetih se portira s tabletom, i dva plamena pokrajina koji su kao višak štrčali iz skulpture u inat moćnoj imperiji. Kakvim sve nevažnim detaljima opterećujemo mozak, ne bismo li izbegli suočavanje sa sopstvenim neredom, vrzmalo mi se po glavi.
Igla je bila pribodena vodoravno s linijom vrata torza, po isturenim grudima – ženskog, iako kroj, pa i vez nije odavao kom je polu mogla pripadati. Tunika je svakako morala biti glavni poklon monarhinji, gde je igla sporedni detalj, tek da sigurnije pričvrsti rastvorenu kragnu, iako je bila ušnirana kožnim pantljikama. Ta pomisao o igli koja do mene dospeva zbog nesigurnosti, ali i domišljatosti tkača na razboju iz nekog afričkog plemena, dakle pukim slučajem ali s određenom namenom – u šta sam na tren posumnjala – ali i zbog monarhinjine želje da umesto njenu spavaću ukrašava muzejsku sobu – navodila me da je ukradem. Čak sumnjam da ju je bilo ko od ionako retkih posetilaca i zapazio ispod živopisnog crvenog veza, čija je dominacija gutala detalje stvarajući privid opsene lepote, što me sve vreme kopkala, ne dajući mi mira.
Sablasna tišina koja je ispunjavala halu nadjačavala je moje sve ubrzanije otkucaje srca. Nešto veća gungula čula se na kraju hodnika, kod izlaznih vrata, gde su se prigušeno raspravljali muški i ženski glas. I mogla sam da zamislim muškarca pokorno uvučenog vrata među ramena, i ženicu plameno crvene kose kako ljutito istura bradu, zamahuje glavom nezadovoljna nečim što nisam mogla ni da naslutim, budući da su se reči cepkale na froncle slogova, mešale i lupale o zidove i staklene vitrine.
Osvrnuh se oko sebe. U odaji proširenoj bočnim nišama, odvojenoj od ostatka muzejske hale lučnim prolazima, nije bilo kamera, što sam pripisala manjoj vrednosti eksponata. Nisu čak stajale ni u vitrinama, niti ih je štitilo staklo, ali ipak im se nije moglo slobodno prići od kanapa zategnutog graničnicima.
Želja da ukradem iglu okupirala mi je mozak kao otrovni obruč, mada mi je bio nejasan nagon koji me je terao na ipak neshvatljiv čin. Ruku uvučenih u džepove farmerki, sasvim mirno preskočih kanap. Našla sam se u crvenoj zoni, lišena opasnosti spolja ali s jakim osećanjem nelagode koja mi je tamtarala telom. Ona nevidljiva ruka me je sad učestalije hvatala za gušu, od čega sam na momente posrtala i gubila dah. Otkopčah poslednje dugme košulje, duboko sam udahnula ustajao vazduh, toliko bučno da se otrgnuti uzdah lomio zajedno s glasovima muškarca i žene. Čula sam škripu teških metalnih vrata, potom i njihove odlazeće korake.
Našla sam se sama s iglom kao sa oživljenim demonom. Samo nas je delila smelost da ispružim ruku i iščupam je iz krutog platna. Dotakoh je jagodicom kažiprsta, od čega mi kičmom prostruja jeza i još me je više osmelila u naumu da je ukradem. Noktom zagrebah navoj zadebljalog dela. Cimnuh nekoliko puta, od pritiska se opustiše pantljike i igla gotovo polete u stranu, odskoknu od kameni pod i zaustavi se pred moje noge. Odjednom mi je delovala mala i sasvim obična, izduvane moći. Pažljivo sam je podigla, još uvek osećajući zamamni sjaj u zenicama zaostao od prvog susreta. Neka neprirodna toplina probijala je s glatke površine slonovače kao da se rve sa životinjskom silom ne bi li se oslobodila, prianjala je na moju kožu, prodirala u usekle linije s dlana. Aksumska carica je čipkanim velom prekrila polovinu lica; druga polovina bila je bleda kao majolika. Crna robinjica umotavala joj je kosu u visoku punđu, zategla je mrežicom od like, pričvrstila iglom od slonove kosti. Zadebljali deo s navojima tek je neznatno provirivao iz njene raskošno crne kose.
Nestvaran prizor, nalik blesku munje, nagnao me je da ubrzam pokrete. Iglu sam privremeno sakrila u najdublju liniju na dlanu; iz stisnute šake provirivao je špic i zadebljali deo s navojima. Nisam znala kako da je neopaženo iznesem, pa sam je progutala. Lako je skliznula niz grlo i ždrelo, prošla kroz grkljan, zavijugala niz grudnu kost i zabola se u blizini srca; osetih oštar bol u grudima nalik ubodu trna ruže. Najednom me obuze neshvatljiva snaga, ljutito strgoh nevidljivu ruku sa vrata i ramena, i nekom nadljudskom silinom odgurnuh je u stranu. Kao omađijana, zaputih se ka izlaznim vratima na koja su maločas izašli muškarac i žena. Bila sam nevidljiva i nečujna, bar je tako delovalo dok sam prolazila pored kustosa koji je upravo telefonirao i ne podigavši glavu u mom pravcu.
Svežina vazduha i miris mokre zemlje kao da su ponovo pokrenuli iglu, stala je da klizi, zapinjući o grudni pršljen, zaobilazeći rebarni luk, sve dok mi nije zaparala slezinu, uvukla se u prvu šupljiku jetre. Dodirnuh bolno mesto vrhovima prstiju. Osetila sam blago strujanje i još jaču snagu. Aksumska carica prstima napipa zadebljanje igle, i naglim pokretom izvuče je iz punđe. O njenim religijskim obredima oživljavanja predmeta i magijskoj moći koju im je u transu udahnjivala, u potaji se šuškalo Carstvom i pretilo da je sopstvena magija pogubi.
Po navici sam brojala korake. Na desetom se zaustavih na prvom stepeniku, nadomak portirnice. Bila je prazna, širom otvorenih vrata, kao da je neko upravo u panici istrčao iz nje. Sa stola je žmirkao displej tableta; plavičasta svetlost šarala je po niskom plafonu i bočnim zidovima. Potrčah i ja u strahu da se ne sretnem s beguncem, nespremna i nevoljna na razgovor.
Zameškoljilo mi se iznenada u želucu, čula sam krčanje creva, i posumnjah da su do sada morala biti na više mesta izbušena i izderana. Oslonih se u udubljenje između dva suvišna plamena skulpture. Na usta mi kuljnu gorka pljuvačka čija mi je žestina podizala mučninu. Povratih u uzani procep baklje, rukama se i dalje podupirući o dva plamena pokrajina. Mahinalno položih dlan na stomak. Vrh igle virio je već sasvim vidljivo iz pupka, kožica na tom mestu se istanjila i činilo se da će se svaki čas prokinuti. Aksumska carica umoči vrh igle u iscedak iglica tise, blago pritisnu jagodicom kažiprsta ukvašeno mesto i pljucnu po njemu. Nekoliko nerazumljivih reči izgovorila je gotovo demonskim glasom ženi sa isto tako raskošnom punđom kao i njenom.
Otkriveni kabriolet sporo se kretao Ulicom monarhata. Videla sam visoko uzdignutu, savinutu u laktu ruku muškarca u belom odelu kako odmahuje okupljenim podanicima. Ritmično je rastvarao i skupljao šaku, drugom je salutirao stisnuvši pesnicu o šapku oivičenu zlatnim vencem. Rukavi su mu sijali od kraljevskih odličja, a sa srednjaka se zlatio ovalni prsten s mnoštvom dragog kamenja. Izdužena senka njegove ruke padala je preko nasmejanog ženinog lica. Njena visoko natapirana punđa utegnuta u paučinastu čipku, i njen duboki dekolte svetlucali su intenzivnije od zlata i dragulja s muškarčevih rukava i srednjaka i izazivali još veće divljenje okupljene svetine.
Stajala sam mirno u gomili, ne obazirući se na slučajne udarce i neprestana gurkanja. Plašila sam se jedino za ružu. Iz straha da je ne prignječe, jače sam je stiskala na stomak. Jedan trn dodirnu se s ispupčenjem ispod pupka.
Iznenada, kao po komandi koja je dopirala iz moje utrobe, izdvojih se iz mase i pritrčah kabrioletu. Videla sam kako mi se žena smeši dok sam joj prilazila, kako u panici istura ruku da prihvati crveni pupoljak i kako joj se boja očiju u trenu menja kao u kameleona. Zgrabila je ružu, načas nabrala veđe, iako nije skidala ljubazan osmeh s lica. Videla sam kako je kratko trznula desnom rukom kao da se dvoumi i kako joj se s jagodice kažiprsta zvezdasto širi kaplja krvi. Zaboleo me je stomak, osetila sam jake grčeve, rukom sam pridržavala trbuh, i gotovo da bih pala preko limuzine da se u tom trenutku ne stvoriše dvojica golijata koji su me zgrabila ispod miške i uz leden smešak izvela iz mase i kiše mrtvog cveća.
Bol od njihovog stiska nadvladao je grč u donjem stomaku. Igla je nastavila da se kreće. Aksumska carica prinese zelene prste usnama, poliza sa njih ostatak otrovne tečnosti. Na ivici plača, robinjica je poslušno gledala kako se njena gospodarica spušta na krevet s baldahinom i kako se uvlači u svilu posutu suvim ružinim laticama. Prišla joj je i zakovitlala lepezom iznad njenog samrtno bledog lica. Plakala bi ali nije smela. Suze su carska privilegija – slušala je učestalo legendu koju je upravo odživljavala.
„Boli!”, prosiktala sam kroza zube, ali me golijati nisu čuli. Nisu skidali ledeni osmeh sa lica, pritom mi još jače stišćući mišice, i ubrzavajući korake. Osetila sam vreo mlaz mokraće niz butine, potom i tup udar. Igla odskoknu od asfalt i pade pod noge golijatu s tamnim naočarima, koji je odšutnu među svetinu. Vriska i sve razjareniji pokliči kao bura su se pojačavali i postajali nepodnošljivi. Na sve strane panično su trčali žene i deca, gazeći po cveću i trobojnim zastavicama monarhije. Izmešani s njima, uspravno, visoko uzdignutih glava, koračali su muškarci s barjacima nataknutim na visoke motke.
Poslednje što sam videla dok mi je jedan od golijata pritiskao teme i gurao me u automobil sa zatamnjenim staklima, bilo je telo monarhinje kao krpena lutka preklaćeno preko vetrobrana kabrioleta. Sa glave joj je visila čipka upletena oko navoja igle od slonovače. Kosa joj se u bičevima rasula i pala preko stakla. Niz njenu beživotnu ruku, kojom je i dalje grčevito stezala granu ruže, tekle su kaplje sitne kao ružice s tunike, mešale se sa crvenim karanfilima i gerberima. Zaglušujuća gungula najednom utihnu. Na naslonu sedišta, na kom se do maločas monarhinja smeškala i otklimavala podanicima raskošnom punđom, ostala je sleđena senka muškarčeve u laktu savijene ruke.