Piše: Ilhan Pačariz
POZNATI I SIROMAŠNI
niko nije video da je
zašlo sunce
jer je zašlo iza sebe
uskoro će svi biti
poznati i siromašni
i svako će se
okrenuti za svakim
NOĆ I MUNJA
noć se spustila
niz konopac
skejter se
spustio
sa švepsom
u ruci
moj dom je tamo
gde sam bos
munja je
moja domovina
FIKCIJA
na levu ruku
napišeš
desna
na desnu ruku
napišeš
leva
i eto ti fikcije
NEKO I TI
recimo ti i ja
gde god bila ti
i gde god bio ja
kad se udaljavamo
jedno od drugog
i se širi
a kad se bližimo
jedno drugom
i se sužava
kažeš dobro
to je jasno
ali šta je s tačkom
kod tog tvog i
jednostavno je kažem
to je rupica na bradi harmonikaša
LIST JE KAO ZBUNJENA PTICA
hladni oktobar je kao ranjena
zbunjena ptica upao u dimnjak
i sjurio se celom njegovom dužinom
mimo garavih naslaga nastalih
od prošlogodišnjih vatri
sekao je limun na gondole
kada je prvi put nakon proleća
i letnjih vrelina
uz škripu otvorila vratanca i
iz šporeta izvadila nešto što je
između njena dva prsta
zavijorilo kao zastava
(ili mu se učinilo da vijori)
bio je to jedan žuti list koji im je
(zaplesali su dok su pili čaj)
doneo neki od duhovitih vetrova
OTVORENI KRAJ ŽIVOTA
Menjaju se paradigme i reklo bi se
da samo pristalice učmalosti
imaju nešto protiv.
Prisutno je manje važno,
odsutno je imperativ.
Neprekidno kretanje je
naš topli dom.
A obesmišljenu čežnju
za besmrtnošću,
zamenio je san
o otvorenom kraju života.
KUKASTI KAŽIPRST
Ugledni efendija
poziva k sebi
kukastim kažiprstom.
LAKTANJE
Odsustvo zaposlenja akumulira
kapital nezadovoljstva.
Nezaposleni sanjari, oseća
da bi mogao sve da radi,
čak i ono što nikako ne bi.
Srećom, njegova sanjarija
ostaje samo njegova.
Bačen u okruženje sa
radnim obavezama,
oseća se bedno.
Dao bi lakat da dobije priliku,
oba lakta bi dao,
što se ubrzo i dešava.
Teško mu je na novom
radnom mestu, jer drugi imaju
čime da se laktaju, ali ne i on.
JELEN U HOSTELU
Te noći smo gledali
Ubistvo svetog jelena.
Ispred bioskopa je priznala
da ju je obuzela jeza.
Idući ka hostelu hodom bržim
od šetačkog, ne bih li je ohrabrio,
pokušavao sam da zamisao režisera
povežem sa namerama starogrčkih tragičara.
U predsoblju su dva Japanca
punila smartfone.
Osvetljeni tek uličnom rasvetom,
ispeli smo se na krevete u gotovo
punoj osmokrevetnoj sobi.
Sanjajući na jezicima drugačijim
od našeg, ispod nas su spavali
nepoznati ljudi.
Iz najplićeg sna trgnuo me je
njen šapat. Govorila mi je
da neko stoji u mraku.
Čim sam se pridigao, silueta je
izašla iz ćoška i nestala na
donjem dušeku jednog od
dvospratnih kreveta.
Uz treptaje svetla sa bandere,
sve manje pripravan,
iznova sam tonuo u mulj sna.
A onda sam naglo otvorio oči.
Okrenuta na drugu stranu, ona je
mirno disala, ali je, nogama oslonjena
o svoj krevet, silueta dubila na glavi.
Pričinilo mi se da umesto stopala
ima one prebele rogove jelena.
MRAVI
Danima su mileli svuda po kući,
podsećajući na slova u knjizi
o anarhizmu. Naša kuhinja
postala je njihova. I dalje smo
noćevali u sobi koju smo
zvali spavaćom, ali smo je
sve više osećali kao još nečiju.
Ni naše kupatilo više nije
bilo samo naše. Upotrebili smo
kredu za mrave prema uputstvu,
ništa se nije desilo. Nadirali su
sa svih strana. Zato smo
ispisali kredom na kuhinjskom
podu: Mravi, odlazite!
Ono što je usledilo trebalo je
videti. Insekti su se poređali u
formaciju podrugljivog osmeha!
A zatim su otišli. Nisu nas ostavili
u potpunom spokojstvu, jer su pre
odlaska svojim telima napisali:
idemo sad ali jednog dana ko zna
Ilhan Pačariz je rođen u Prijepolju 1983. godine. Diplomirao je komparativnu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Pored poetskih, piše prozne i dramske tekstove, kao i književnu kritiku. Objavio je tri pesničke knjige: Sobni nomad (2011); Oniričke pesme (2015) i Vrtlog (2019).