piše: Milan Janković Satrijani
Odlomak iz romana “Dosije Golubić”, koji je objavljen 2013. godine u izdanju IK “Zalihica” iz Sarajeva, a ovih dana izlazi iz tiska i u Srbiji.
“Tajne beleške Mustafe Golubića, pronađene pod naslovom – Prilozi za (h)istoriju anarhizma.”.
Nasukan u Beču, kao poverenik od “najvišeg ranga”, bez ikakve određene obaveze, moljakao sam da mi CK KPJ odobri povratak u Zagreb gde bih nastavio s ilegalnim dejstvom. Kada mi je to, najzad, dozvoljeno krenuo sam sa doktorom Lazom Petrovićem i Martinkom Matuzovićem. Na železničkoj stanici smo se pretvarali da se ne poznajemo, pretpostavljajući kako peron vrvi od srpskih agenata. U voz sam uskočio tek pošto su, uz opominjuće ćurlike sirene, točkovi ciktavo zakloparali.
U Zagrebu sam se dopao Krleži, ‘dičan i gizdav kao mletački dužd’, kako me je žovijalno procenio, poljuljavši me u ličnom uverenju da pre naličim na kotarskog pristava! Koliko trepet očnog kapka trajalo je snebivanje dok nam se jezici nisu odrešili. Da je ‘svijet malen’ ustanovili smo kad sam odgovorom na pitanje, ‘iz koga sam mesta potekao’, izazvao egzaltiranu repliku:
– Nakon što sam lažnim ljekarskim uvjerenjem o upali pluća izmuntao da me vrate sa galicijske fronte, svjedodžbe o okončanom kožarskom i stolarskom zanatu sam si priskrbio u tvom Stocu! (Zabašurio je da pomene ne baš bezosnovne sumnje da je, upravo u tom periodu, vrbovan od “Intelidžens servisa”, kao nesvršeni pitomac vojne obaveštajne škole u Pečuju!)
Kad god bi se sreli, narednih večeri, prozario bih se kao obrednik na svečanosti duha. Krleža je bio božanski kikotač s žaokom podsmeha izbrušenom na Rableovskom tocilu. Književni opus mu je sav posvećen službi aksiomu kako smo igračke-plačke nasukane na ogolićeni sprud izopštenosti. (Bolje i ne beše za očekivati od pisca koji mi je umno stavio do znanja da smo pali pod zub ’oblapornog povijesnoga sveždera’.) Ja sam, po njemu bio ’Cor Leonis, – lavlje srce u prsima mušketira!’
Neće biti preterano ako tvrdim da se, nekako, zazloradovao kad sam mu rekao da delim gledište sa Ivom Andrićem, da mi, “mrki i ozbiljni sinovi sa Juga, ne možemo da nađemo smisla u ovom crvotočnom i alkoholičarskom gradu”, misleći na Zagreb.
– Pravde radi, valja dati napomenu kako Ivo nije bio slatkorečiv ni u pominjanju rodnog Višegrada i meštana uz koje je odrastao! – zaverenički se prignuh ka Krleži. – Izodavno mi je poznat njegov navod “kako bi bilo divno otrovati im vodovod, da jednog dana pocrkaju svi upravo u času kad popušte iza ručka kaiš i posrknu vode. Ili im jedne noći deflorisati sve kćeri i svastike, mutave i krivonoge đevojke.”
Jedina prilika kad nam se mišljenja nisu poklopila je pomen pisma Dimitrija Mitrinovića iz Londona u kome mi se požalio da je “poražen ne Kraljevinom SHS nego besramnošću diplomatije i glupošću političara koji je razaraju pre no što što se i sazdala”. Mita je u mojim očima zasluživao sve slavodobiti, dok ga je Krleža smatrao za šarlatana-okultistu i gurua lakovjernih đečaraca. Procenivši da je sporiti se sa njim isto kao da ronite bez disaljke, ućutao sam se i uživao u “curvoisieru 65”. Iz blagovaone mirisom su zvali purica s mlincima i ’reš ispohani janjski krmenadli.’
Dobro raspoložen, lucidni domaćin se, tokom obeda, stavio na stranu onih malobrojnih koji su zagovarali stav da je bezglava ovcatost i potreba za ovnom predvodnikom glavno obeležje svetine iznikle na ovom podneblju! Uz primedbu da nam ‘sadašnjica sliči na Đed Mrazovski džak, nažalost navršen užasom, raskolom, rasapom i smrću’, naglo je zašao u kalamburanje o opštem zamoru ljudskog materijala i upornosti da se kroz hrčkovluk u toploj perini začaurimo u sopstvenu pustinjkost.
Kad nam je poslužen sladoled od ananasa i malina, već sam pomislio da će retorički plotuni sjenjati, no usledio je samo njemu svojstven veristički prevrat, jer je započeo lirski elaborat o blagočastivoj duševnosti vina. Pođednako lepe reči nalazeći za vina pune, skoro maslaste strukture “sa dosta slasti u završnici”, ili ona bogata, strukturna, sa karakterističnim mineralnim aromama, u potpunosti je pobio glasine kako je toplije u polarnom krugu nego u istoj prostoriji sa njim! Utisak je jedva malo pokvario nastojanjem da mi verno imitira austrougarske trubačke signale i dokaže da i danas dobro pamti kako se udara konjaničkom sabljom!
Činjenica da sam uhodarski praćen primorala me je da po direktivi Partije ponovo otputujem za Beč, skutren u nespokoj i tugu zbog rastanka sa Prijateljem. (Velikom “p” ovde je svakako mesto, mada ćemo, barem se iskreno nadam, naše relacije tek “nadograditi i prigrađivati”.)
Pred ulazak u voz, Krleža mi je, namesto poklona, uručio tek odštampanu knjigu “Izlet u Moskvu”, inspirisanu boravkom u “kovačnici komunizma.” Nerado sam se odvojio od njega obećavajući da ću mu pisati, smetnuvši sa uma koliko me od olovke hvata ježnja.
U Beču me je dočekala šifrovana poruka da je posle toliko godina predanog rada za sovjetsku tajnu službu došao red da odem u Moskvu i stavim se na raspoloženje Narodnom komesarijatu unutrašnjih poslova (NKVD) i vojnoj obaveštajnoj službi (GRU). Razgaljen surovom logikom epohe u dnevnik sam iste noći zapisao: “Putovanje uvek poistovećujem sa odgonetanjem duhovnog pejzaža i sa tapijom na novo rođenje, odano traženju Obećane zemlje. (Ona je, to vazda tek na kraju spoznam, zapravo raskućen iskonski zavičaj.”)
Ushićenom pripitomljenom daljinom truckanje šinama otvorilo mi je prijatnu mogućnost da uživam u Krležinoj knjizi. Suze mi grunuše kad pročitah pasaž u slavu Lenjinu: “Lenjin u dinamičnoj pozi, sav se propeo, ponijet temperamentnim gestom, kao stjegonoša i burevjesnik, kao admiral na pramcu galije, kao predvodnik gomile, koja hipnotizovana prati svaku njegovu riječ”.
U Moskvu sam putovao preko Berlina i Poljske. Već u Bigosovu, sumnjičavi sovjetski graničari su mi, nakon detaljnog pretresa namenili prenoćište u pritvoru. Nigde kraja nije bilo njihovim izvinjavanjima kada su proverili moje tvrdnje da sam agent NKVD-a i da sam pozvan na dalje školovanje. Na Belorusku železničku stanicu u Moskvi stigao sam sa razumljivom docnjom, a pri prvom susretu sa pretpostavljenima pohvalio sam smotrenost graničara.
Sve vreme boravka u ruskoj prestonici stanovao sam u hotelu “Luks”, u ulici Maksima Gorkog broj 10. (Za hotel sam se obavestio da je “sagrađen početkom veka u stilu ruske secesije”, i da je pre Oktobarske revolucije promenio dva naziva: “Bristol” i “Centraljnjaja”. Pogodnost da raspolaže sa 220 soba i sa po jednom zajedničkom kuhinjom opremljenom plinskim rešoom u kraj hodnika na svakom spratu ocenjena je kao presudna da se u hotel smesti pretežniji kadar Kominterne.)
Partijski funkcioneri, od kojih su mi se, u prvo vreme, dopali Petko Miletić, Milan Gorkić, Blagoje Parović, Labud Kusovac, Vladimir Ćopić i Jovan Mališić, a daleko manje ili nikako Lovro Kuhar i Edvard Kardelj, doručkovali su i ručavali u zajedničkoj trpezariji hotela. (Za večeru bi dobijali suvi obrok zvani “pajok”, najčešće sačinjen od crnog osušenog hleba “suvarike”, užeglog maslaca i kuvanih jaja.) Blagoje Parović je izazvao incident, kada je, za ručkom, odbio da jede usmrdelo meso. Izrodio se skandal, Edvard Kardelj je formirao specijalnu komisiju i protiv Parovića pokrenuo disciplinski postupak, a na saslušanju povodom tog nemilog slučaja, Parović je izjavio: “Drugovi, ako mi Partija naredi da jedem balegu, izvršiću naređenje, ali ono meso je bazdilo da ti se stomak izvrne!”
Ja na slične probleme nisam naišao, štaviše, boraveći na četvrtom spratu dvorišnog dela zgrade, obilato sam se koristio mogućnošću da naručujem azerbejdžanski kavijar dobijen od ikre kaspijske morune, konzervisane krabe sa Kamčatke, votku sa aromom divlje borovnice i neizostavni francuski šampanjac. Sve te đakonije konzumirao sam uz potporu klasno svesnih drugarica, u žargonu zvanih “noćne leptirice”.
Tek što sam uznet u sedma nebesa surovo me je prizemljio aber stigao od Božidara Maslarića. Božidar je, kao nastavnik na Komunističkom Univerzitetu Nacionalnih Manjina Zapada, poznatijem po skraćenici KUNMZ, imao i vannastavnu obavezu da predvodi studente ne bi li pomogli tokom žetve u kolhozu Nemačke republike u Povoložju. Odande je doneo uspomene, najblaže rečeno, za neverovanje:
– Prvi posao u selu bio je da sa predsednikom kolhoza pokupim pomrle od gladi. Bilo je dosta smrtnih slučajeva, a najviše su umirala mala deca školskog uzrasta. Većina ih je bila neoprana i prljava. Njihova lica su bila bleda, sa upalim obrazima, a u otromboljenim prozirnim ušima nije bilo kapi krvi. Trbusi su im otekli, a nožice, tanke kao dve šibice, virile su ispod zamazanih košuljica. Dokle su mogla, gmizala su po selu i tražila šta će jesti.
Posle sam shvatio da put ka komunizmu neminovno vodi preko borbe protiv gladi. Na stranu marksističko misaono sazvežđe i huraudarničke parole o svepravednom društvu i internacionalizmu, sve je uzaman ako nema hleba. A Đurđijana, zvana “Feder Pufna” mi je, poodavno, promućurnije od mnogih mislilaca, rasvetlila šta je preduslov za sreću, kroz dve vanvremene ciganske izreke. (“Kana bi ovela ne phuo marno savorenge, čuče bi ovena vi e khangira vi e krisa”, ili u prevodu “Da ima na Zemlji hleba za sve, crkve i sudnice bi opustele!” i “O marno šaj so o Develni kamel thaj so o thagar naštisarel”, što bi mi, Srbi, otprilike, rekli: “Hleb može što Bog ne da i što caru ne uspeva!”)