Autor: Aleksandar Novaković
(Foto: Naim June Paik)
Beograd,
Januar 2021
Aleksandar Novaković
Hvala ti, Taschi Von Stiftung!
(dramolet)
alnov75@yahoo.com
Lica:
1
2
3
Kustos
1.
Galerija. Na sceni su tri monitora na postamentima koji mogu da se rasklapaju tako da monitori mogu da stoje u liniji-vodoravno, jedan iznad drugog-kao glave na totemu ili dijagoalno. Lica na monitorima, sleva nadesno: smoreni, neobrijani dvadesetogodišnjak, sladak na raspad-način-1, žena u ranim tridesetim, skladnih crta lica, nenašminkana kose vezane u rep – 2, prosedi muškarac u četrdesetim, ni lep ni ružan – 3. Dolazi Kustos. Pali monitore. Na njima se pojavljuju 1 , 2 i 3.
Pritiska dugme na daljinskom upravljaču. Kezeći se, cokćući i mljackajući 1, 2 i 3 izgovaraju:
1: Kipo
2: Papo
- Bopo
1: Kipo
2: Papo
- Bopo
1: Kipo
2: Papo
- Bopo
Napomena: tako rade minut-dva, tek toliko da dodsade publici. Kustos onda prilazi monitorima. Ugasi ih. Namešta ih jedan iznad drugog.Pali ih. Sa izveštačeno nameštenim licima 1,2 i 3 izgovaraju sledeće:
1:Sit
2: Uit
3: Dakh
1: Jekhid
2: Iiii
3: Kafredinol
1:Sit
2: Uit
3: Dakh
1: Jekhid
2: Iiii
3: Kafredinol
Napomena: tako rade minut-dva, tek toliko da dosade publici. Kustos onda prilazi monitorima. Ugasi ih. Namešta ih u dijagonalu-1 je gore levo, niže je 2 i najniže 3.Kustos pritiska dugme na daljinskom upravljaču. Sa izveštačeno nameštenim licima 1,2 i 3 izgovaraju sledeće:
1: Šita
2: Ggutnšifnof
- Alahv
1: Šita
2: Ggutnšifnof
- Alahv
Napomena: tako rade minut-dva, tek toliko da dosade publici. Kustos onda prilazi monitorima. Ugasi ih. Namešta ih u prvu, horizontalnu poziciju.
ŽENSKI GLAS OFF:
Poštovane posetiteljke i posetioci, dobrodošli na poslednji dan izlaganjaumetničke instalacije multimedijlane austrijske umetnice Taši Fon Štiftung koja se zove “Hvala ti,Taši Fon Štiftung!”. Na kraju izlaganja će biti održana aukcija na kojoj će biti prodana ova instalacija. Molimo vfas da nosite vaše maskei držite propisanu distance od dva metra. I, ne pokušavajte da razgovarate sa instalacijom – neće vam odgovoriti. Hahaha! Hvala svima.
Kustos pritiska dugme na daljinskom upravljaču. Kezeći se, cokćući i mljackajući 1, 2 i 3 izgovaraju
1: Kipo
2: Papo
- Bopo
1: Kipo
2: Papo
- Bopo
1: Kipo
2: Papo
- Bopo
Napomena: tako rade minut-dva, tek toliko da dosade publici.
2: E, ljudi smorio sam se do jaja!
3: Ćuti I radi svoj posao
1: Dečko, ja sad ne znam šta da radim. Poremetio si me totalno.
3: Ti si papo.
1: Ne, ja sam kipo.On je papo a ti si bopo.
2: Ne ide mi u vugla, keve mi.
3: Ih bin Peter du bist Paul. Đo soj pedro, tu eres Raul.Šta ti tu nije jasno?
2: Ne, stvarno ljudi. Meni je pun kurac ovog bekeljenja.
Prilazi im Kustos. Uspaničen je.
Kustos: Ovde nešto nije uredu. Ovako nikad nije bilo.
Pritiska dugmiće
2: Hahah, vidi ga kako se primio.
3: Tiću, lima, njegova karijera je u pitanju.
2: U, što mu je karijera ubilo se!
Kustos: Ti, klošaru dvodimenzionalni, da odjebeš.
2: Hahah! Si ti čuo šta je rekla žena sa zvučnika: Ne pokušavajte da razgovarate sa instalacijom – neće vam odgovoriti. Hahaha!
Kustos: ovo mora da je neki interaktivni štos koji je Taši smislila u poslednjem trenutku.
Kustos vadi mobilni telefon iz džepa i odlazi.
Kustos (off): Hello, Marko Tarabich from Hypermodern Gallery here! Can I get Taschi? It is ,kinda, urgent.
1: Ala će da se iznenadi.
2: Aha. Nego, šta kažete da dođete kod mene u goste?
3: A zašto?
2: Pravim žurezu matori, eto zašto.
3: A kako to misliš da izvedeš?
Ruka broja 2 tapka glavu broja 3
3: Hej, šta to radiš?
2: Snaga volje, braćala. Ako hoću mogu da uskočim kod tebe.
1: Stvarno? Ček ja da pokušam.
Ruka 1 se pojavi iza glave 2. Pravi mu magareće uši. 3 se smeje
2: Ha-ha, vrlo duhovito! Oćete da pređete kod mene il nećete? Ajde, biću dobar domaćin!
1: Važi.
3: Agonija izbora. I to je bolje nego da ponavljamo kipo bopo bapo…
1: Papo.
3: Nebitno.
2: Ajde, žabac matori, upadaj.
1: Čekajte, hajde da to bude onako filmski.
2: Kako to misliš?
1: Na jedan, dva, tri.
2: Okej.Jedan
1: Dva
3: Tri.
2.
Bela soba. U sobi su 1, 2 i 3. Gledaju oko sebe.
2: A, kako vam se dopada moja gajba?
3: “Vauuu”! (pauza) Ista je ko moja.
1: Da, i moja.
3: I; hoćeš li nas poslužiti, domaćine?
2: Aha. Ša piješ?
3: ja bih crno pivo.
1: Ja bih belo vino.
2: Evo, stiže.
“Sipa” im piće.
1: A šta ti piješ?
2: Belog Rusa al se ne vidi zbog bele pozadine. Živeli!
SVI: Živeli!
Kucaju se pijuckaju
3: Ovde je malo tiho. Hoćeš li da pustiš neku muziku?
2: Evo, pustiću iz svog grlca…
3: Gr‘oca.
2:… malo pesmice. Pazi ovo peva Jobseeker, Sleaford Modsas pratećom koreografijom:
Jobseeker!
Can of Strongbow, I’m a mess
Desperately clutching onto a leaflet on depression
Supplied to me by the NHS
Is anyone’s guess how I got here?
Anyone’s guess how I go?
I suck on a roll-up – pull your jeans up –
F*** off, I’m going home
Jobseeker!
Ša kažete?
1: Možda malo prejako.
3: Ima sirovu izražajnost. S akcentom na sirovu.
2: Aha. Otpevam tri stiha i već ste žiri Srbija ima talenat. OK, nešto laganije. Tudududdududum…(Peva Just Like You od Viagra Boysa)
Then I woke up from this dream
I realized I was still sitting right here
In the same chair with the same fucked up people that surround me
And I said all I got was the shirt on my back and my
Never ending hate for this completely fucked up society
Yeah this fucked up society
And thank god I didn’t go to school
And thank god I didn’t end up
I didn’t end up just like you
Oh just like you
Just like you
Some kind of psychopath
Just like you
Just like you
Pevušeći,2 zgrabi 1 i krene da pleše s njom. Ona se smeje dok plešu. Na trenutak deluje kao da bi ga poljubila.Spusti glavu na njegovo rame. Pokreti mu postaju sve napaljeniji, kao da će je baciti na pod. Pokuša da je poljubi ali se ona otrgne…
2: Šta je bilo? Mislio sam da si me zgotivila.
3: Dečko, ne znači ne.
2: O, daj odjebi, matori! Smrdiš ovde deset dana, snimaš je perifernim vidom. Zagoreo si ko kaubojski tiganj. Ti je kao ne bi jebo?
3: To je retorsko pitanje ili…
2: Pazi, nema problema ni ako bi je obojica. Ovi izblazirani klošari to I oće. Da im damo malo pornoze koja je, kao ono, umetnička. Jel tako pčaceri? Hteli bi da se sad malo dovatimo, ono, trisam, menaž a trua fazon?
3: Zanimljivo. Oni bi to verovatno voleli da vide. Samo, napomenuo bih da nisam egzibicionistički tip. Za mene je seks privatna stvar.
1: DA LI IKO OD VAS PITA MENE?!
2: E, polako bre.
1: Šta polako? Tek sam izašla iz one moje kutije a ti bi da me zaskočiš. I to pred svim ovim ljudima. Jesi li ti normalan?
2: Hehe, čekaj malo. Mislim tebi treba-meni treba. Matori ne dolazi u obzir pa…
1: A šta ako neću? Ako hoću matorog?
3; Ja sam sredovečan.
2: Reko bih da si nekrofilka.
3: Ovaj me već oterao u grob. Dečko, četrdeset i osam godina i nije neka duboka starost.
1: DOSTA! Neću ni s kim da se tucam! Spomenite još jednom tucanje i ja se vraćam nazad!
2: Nikad više.
3: Apsolutno.
2: Nego, kad smo kod jebačine…
1 krene da ode. Hvata je za ruku
2: Šalim se, šalim. Nisi mi valjda tužna? Krenula suzica? Plaky?
1: Ne kaki. Čekaj, ti si mi rekao…
3: da…
1: Ti si rekao nešto…
2: on govori mnogo stvari koje ništa ne znače.
3: O mladosti, glupa li si.
2: Esam ti reko.
1: Ti-ćuti. Rekao si nešto o tvojim godinama…Otkud znaš koliko imaš godina?
3: Znate i vi samo niste čačkali po sebi. Akonas ljudi vide kao 2D ne znači da smo 2D. U ovom prostoru smo, očigledno, 3D, ljudi sa strastima, porocima, kompletna ljudska bića koja su, kao što svi znamo, nedovršena. Ajde, probajte to i otkrićete koliko imate godina.
1: Koliko imam godina? (pauza) Trideset dve.
2: Ovo je boles. Koliko imam godina? (pauza) Dvaesosam. Čekaj, matori, kako to?
3: Indijanci su bili u pravu.
2: Jebote, kakvi sad Indijanci?
3: Indijanska plemena u Americi su verovala da, kad se čovek fotografiše, deo njegove duše ulazi u fotografski aparat i ostaje zarobljen tamo.
2: Kao, na fotografiji?
3: Da.
1: Hoćeš da kažeš da isto to važi i za film?
3: Apsolutno.
2: E, vidi, neko sad krade naše duše.
3: Da, da.. Vidi. To je onaj Kustos!
2 se hvata za međunožje
2: E, Kustos, api me za kuros! Duvaj ga, klošaru! Šas radi to?
1: Snima nas. Mislim da je uključio kamericu.
2: Čekaj, što bi to radio?
1: On je, kad smo došli kod tebe na žurku, odjurio da zove Taši Fon Štiftung.
2: Aha, našu Veliku Kevu.
1: I ona mu nije verovala kad je nazvao.
3: Ko bi?
1: Sad joj pokazuje da se sama uveri.
2: E, uveri se Taši! Taši , taši, tananana!
Pokazuje im srednji prst i izvodi pelvične pokrete kao da se seksa sa vazduhom
2: E, bilo bi hit da smo se pojebali. Crkla bi od muke.
1: Šta sam rekla?!
2: Sorošić, ovaj, sorišić.
1: I, odakle mi ovde?
3: Kad bi, barem za tren stali, shvatili bi.
2: Jebote, ovaj priča u zagonetkama ko kung-fu učitelj.
3: Okej dečko, da pojednostavim: neki ljudi su se snimili u studiju Taši Fon Štiftung…
2: ih libe dihtung.
3: I delovi njihovih duša su ostali na snimku. Mi smo delovi duša tih ljudi.
2: Zajebano! Čekaj, oni su se kao snimili I otišli a u svari su se umnožili.
3: Aha.
2: Znači- postoje dvojica mene?
3: Da, samo što je jedan Slobodan, uslovno rečeno, u 3D asvetu a ti si yarobljen ovde u 2D svetu.
2: Što me pravio da budem rob, pička mu materina? Ej, ćale, što si me pravio! U ludari da budem, jebote! Ejeej, si na izložbi? Si došo da me gledaš?! Ćaleeee! Ajde reci ćaleeee! Ćutiš, pičko?! Dođi ti ovde i smrdi deset dana u beloj sobi pa da te prodaju ko roba nekom snobovskom drkadžiji! Ej, ćaleee! Crći ću ćale, jebem li ti kevu!
2 krene da nekontrolisano rida
2: A vi, šta blenete klošari? Mislite da ste bolji jer ste napolju! Marš bre u pizdu materinu!
1 i 3 ga grle
2: Fala, drugari! Sjebaću ćaleta kad izađem. Oćete da mi pomognete?
3: Tvoj “otac” kako ga zoveš nije kriv.
2: Kako nije?
3: Nije znao da ćeš nastati. To mu nije bilo ni na kraj pameti.
2: Pa šta je hteo?
3: Pogledaj u sebe pa ćeš, videti dečko.
2: E, matori, pun mi te kurac ja nisam dečko, ja sam Petar!
Pauza
2: Il je to moj ćale? Čekaj, šta je ovo matori?
3: Dragan, drago mi je.
1: Ko sam ja? Dubravka. Zovu me Duća.
Rukuju se
2: Čekaj, meni nije jasno kako smo ovde?
3: Misliš, neki veliki razlog? Neki veliki plan?
2: Aha.
3: Nema ga. Ne postoji veliki plan. Nikad ga nije bilo.
2: Čekaj, šta je onda ovo?
3: Tehnika koju ljudi prave se razvija mnogo brže od ljudskog mozga.
2: To je glupo.
3: Jeste ali se dešava. U jednoj staroj irskoj bajci…
2: Evo ga ovaj ponovo.
1: Hajde da čujemo.
3: Kralj je poslao svog sina u zemlju na drugom kraju sveta jerje čuo da tamo imaju zlata i dragulja u takvom izobilju i da to bogatstvo prosto leži naokolo. Stanovnici te zemlje su potpuno ravnodušni prema tome. I, princ je nakon mnogo avantura, stigao do te zemlje. Napakovao je što je mogao više zlata end dragulja u ogromne sanduke i, pošto su bili veoma teški, mirni i dobri stanovnici te daleke zemlje su mu ponudili pomoć. Nosiće te sanduke do daleke obale gde će ih ukrcati na brod. Teglili su te sanduke vredno danima i danima i onda su, negde na pola puta, stali nasred nekog polja. Nisu se makli tog dana ni narednog ni onog posle njega. Kad ih jer princ upitao što ne idu dalje oni su mu rekli da nikad nisu odmakli toliko daleko od svojih voljenih, od svoje zemlje. I sad sede tu, u polju i čekaju da se njihove duše sustignu s njima.
Pauza
2: Aha. Kapiram. Ovi napolju nikad nisu stali?
3: Izgleda tako.
1: Ne kaže se džabe: Trči ko bez duše.
2: I tako su napravili nas. Jel ima moj ćale dušu?
3: Ima. Ali, za razliku od tebe, on nema sećanje na sve što se dogodilo kad je on nastajao. I ne seća se prve tri-četiri godine svog života a ti pamtiš svaki detalj.
1: Znam kako sam nastala. Kao i vi. Veliki bilbord je reklamirao audiciju : Deset reči za dvadeset eura. Nisam, ovaj, nije Duća znala o čemu se radi. Došla je, uradila šta su tražili od nje. Sećam se,bio je to neki zalizani momak i pored njega neka ćelava istetovirana devojka, nešto kao stručni pomoćnici Taši Fon Štiftung. Duća je bila umorna, bilo joj je hladno, bila je gladna. Bili su neljubazni, tretirali je ko parče mesa. Na kraju su rekli da ima ”običnu lepotu” koja im odgovara i dali joj dvadeset evra. I tako sam ja nastala.Zato što je moja mama bila očajna.
3: Ko i naši očevi. Dekintirani nastavnik kreativnog pisanja.
2: Blago tebi. Ja sam nezaposlen.Ali, da ne bude da sam neki kurton, da se zapiše da sam radio,to jest, ćale, u : supermarket, vozio kamion, kopo grobove, šetao kučiće a u slobodno vreme vario i pio. I samo to! Samo da kažem, da bude jasno. I svirao je u nekoliko bendova. Mislim, možda će da svira u jopš nekom i zaradi brdo para. Nemam pojma. Kad korona prođe.
3 i 1: Kad korona prođe.
3: A šta je ona u životu? Mislim, Duća?
1: Ja sam kasirka u Solanasu. Jednom od naših najjačih lanaca hipermarketa u zemlji. Kad kažem naših, mislim portugalskih.
2: Naše a portugalsko.
1: Tako nekako.
3: Jel težak posao?
1: Nije težak posao, težak je moj šef.
3:A kolege?
1: Meni ne smetaju ljudi s kojim radim. Ne smetaju mi njihove priče. Smeta mi ono što ih je dovelo do toga. Gomila bogatih snobova koji misle da su bolji od svih. To mi smeta. To što radim i nedeljom. I to što moram da stojim pored kase i da se kezim svima! Imam proširene vene na nogama kao neka baba od sedamdeset i kusur. Ma, i te babe imaju bolje noge od mene.
2: Meni su tvoje noge sasvim okej. Mrziš svoj posao?
1: Tebi je bolje.
2: Ja mrzim svoje poslove. Tačka.
1: Ti barem nisi radio jedan te isti posao pet godina.
2: Toliko?
1: Ko što kaže moj brat – strmopižđujuće piči.
2: Imaš brata? Ja sam jedinac.Ti?
3: Isto.
2: E, mato..Dragane, šta je s tobom?
3: Misliš, moj posao?
2: Da.
3: To je bilo jebano sranje, i to kažem uz puno poštovanje prema jebanom sranju.
2: Opaaa, mislio sam da je to kul posao.
3: Pokušaj ti da tridesetak tinejdžera iz bogataških porodica koji imaju gori karakter od tvog učiš kreativnom pisanju.
2: Ne zvuči toliko strašno.
3: U smislu da mi je donosilo hleb na sto- ne.
2: Predavao si pisanje…Što nisi piso knjige i objavljivo ih?
3: Pa jesam.
2: I?
3: I had so many dreams, I had so many breakthroughs…
2: Kako bre?
3: Red je da i ja malo zapevam (peva Time od Davida Bowieja):
time, he’s waiting in the wings
He speaks of senseless things
His script is you and me, boy
Time, he flexes like a whore
Falls wanking to the floor
His trick is you and me, boy
Lalalalalaalalalaa….
2: E, dosta čoveče! Sad si me istripovo.
3: Lalalalalaalalalaa….
2: Alo, raketa, el ima nekoga u orbiti?
3:Lalalalalaalalalaa….
2: Stvarno mislim dosta!
3: Okej, prestao sam. Mislim da moj ćale nije bio baš najčitaviji kad me napravio: Pevušio je ovu pesmu o vremenu dok je čekao da ga prozovu, znate, na audiciji. Mislim da je par dana ranije doživeo nervni slom ili nešto nalik tome.
2: Prso, a? A što?
3: Sveže razveden, usamljen, siromašan, otpušten s posla, očajan. Znao je da popije iz čistog očaja. A celog života se boriš, grebes noktima za koricu hleba. A onda ti, nadrkani mladi šefić mi dođeš i, šta im onda kažeš?
2: Oćeš kao da ja budem mladi šef. Da odigramo scenicu. Ono, kao ja sam zamenik direktora škole a ti si profa.
3: Može. Kuc-kuc!
2: Ko je?
3: Dragan ovde, mogu li ući?
2: Izvolite, uđite. E vidite, lepo što ste došli Dragane. Vidite, iako ste s nama dugo. Mi..Hehehe, pa, moraćemo da prekinemo našu saradnju. Kako Ameri to kažu: Moraćemo da vas pustimo. We will have to let you go.
3: Ko da ste ih do maločas držali ko pse u kafileriji pa ih sad puštate.
2: hahah, taman posla. Hajde, ispričajte to što imatekod školskog psihologa. Izbactei iz sebe ako će vam biti lakše.
3: Šta da izbacim? Vi ste izbacili mene.
1:Ma kakvi. I nemojte to da doživljavate lično. Znate kako kažu Ameri: “ Nemojte da doživljavate vaš odlazak kao otkaz. Shvatite to kao novu životnu priliku.”
3: Ja više prilika nemam.
2: Oonda odjebite.Doviđenja!
3: Pička ti materina!
3 se zaleti na 2, nokautira ga. Ovaj padne na zemlju, 3 krene da ga udari ali ga 1 odvlači. On pokuša ponovo ali mu 1lupi šamar. 3 se dozove pameti
2: Si normalan idiote!? Ovo je samo igra!
3: Ja ne znam šta mi je bilo…Ove ruke sutu da stvaraju, ne da razaraju….Dragan nikog nije udario trideset godina. On je miran čovek, povučen.
2: Sad ću ja da izmasakriram tog tužnog čoveka.
1: Ne, nemoj! TO oni i žele da vide!
Krv, nasilje, masakr! Oni otkidaju na to! Nemoj Petre!
2: Dućo, oću da mi se ovaj ludak ovde izvini.
1: Dragane, izvini mu se.
3: Izvini.
2: Nadam se da si mu u pravom životu jebo kevu.
3: Kome?
2: Onom ko te otpustio.
3: Nisam. Uzeo sam papire i odneo u kadrovsko da reše sve.
2: Pa si našo na meni da se iskališ? Šta sam ti ja jebeno skrivio!?
3: Izvini.
2: Šta ja imam od tvog izvini?! Tvoj Dragan te žestoko sjebo. A znaš zašto?
3: Ajde, džankiću, reci.
2: Jeste, pijem, duvam, ponekad i šmrknem. Raspad sam. Bacam peglu na ulici. Al znaš šta nisam? Ja bre nisam psihopata, nisam ludak koji se izdrkava na nevinim ljudima. Okej, jesam sirovina, jeste jurim za ribom i jesam bezobrazan al kad mi ona kaže “odjebi” ja odjebem. Ja to poštujem. Neće ona- ima koja oće. I nikad se nisam potuko. Nikad! I znaš šta još? Ja sam uvek znao ko je protiv mene-one buzde napolju, jeste miševi, vama govorim, što su nas sve pokrali bre, nabili lovu u guzice i sad se blaziraju nešto kao “mi znamo umetnost”! Degen kupio diploma I sad je doktor, faca! Ne bi ti dao zanokticu da mi operišeš, doktore! I još si struka, kao nešto znaš! Znate vi kurac moj, sve bagra bre, tip koji diluje pajdo deci ispred škole je više čovek nego vi! Političari, tajkuni, industrijalci, korporacije, čuda-muda! Od njih sam očekivo da su mi neprijatelji al od tebe?
3: U pravu si sve ali, molim te, ne zaleći se. Već sam probao.
2: Nisi probo kako valja, pacerčiono. Da si probo kako valja sad bi oni bežali od tebe ko od Drakule! Smrdi tu i gledaj kako se bori čovek koji ima muda! Vi mi kao, ne verujete?
1: Verujemo. Molim te, vrati se.
2: Zašto?
1: Zato što smo pokušali. Oboje. Ne idi, Nenade.
2: Znaš šta, ovo je sve bolesno u pičku materinu! Idem napolje!
3: Ne nemoj! Ja sam već probao i…
2 se zaleti napred,udari unevidljivu prepreku, strese se kao da ga je udarila struja, padne na pod i počne da se trese kao da ima epileptični napad.
3: Ne dodiruj ga! I tebe će prodrmati struja! Pusti da prođe…
3 hvata 1. 2 se trese nekoliko trenutaka I smiri. Teško diše i zuri u plafon
3: Slobodni smo da idemo iz jednog kaveza u drugi ali ne i da izađemo napolje.
3 mu prilazi , pomaže mu da ustane.
3: Bolje?
2ga udari pesnicom u stomak
2: Bolje.
3 pada na pod
3 (boreći se za vazduh): Jesmo li sad…kvit?
2: Jesmo.
3: Nikad se nisi tukao?
2: Okej, lagao sam. Al nikad nisam počinjo prvi.
1: Majke mi, vas dvojica ste ko deca.
3: Da, mama.
Smeju se
2: Što si me zvala “Nenade”, ono kad sam trčo na zid.
1:Nisam.
2: Jesi.
1: Tako se zvao moj bivši.
2: Ličio je na mene?
1: Da.
2: I pravio je probleme?
1: Pravio. Ali je pravio i decu.
2: Hahah, ja sam ćale negde napolju. Koliko ih imamo?
1: Troje.
2: Au, jebote! Pisac, jel čuješ ovo?
3: Čujem i-čestitam.
2: A ti si stvarno neki pisac?
3: Jesam.
2: Kako se prezivaš?
3: Katić.
2: Dragan Katić. Nikad čuo za tebe.
3: Nisi baš merodavan.
1: Ni ja. A volim da čitam. I pratim domaće pisce.
3: To ne znači da ne postojim. Raspršen. Na policama nekih knjižara I biblioteka. Kreativna eksplozija energije koja se raspršila i ima je posvuda u tragovima. Kao nestala plemena: Skiti, Narod Ćupova, Kelti…
2: Ne seri.
3: Serem, ali ne previše. Kad riknem na mom nadgrobnom spomeniku će pisati: “Ovde leži Dragan Katić, pisac – bio je jebeno potcenjen. Hahahahaha!”
1: Bolje I to nego –“ovde leži kasirka”. Bez imena.
2: “Radim se i na onom svetu. I to bogovski. “
3: To ti je epitaf? Nije loše.
2: E, evo ga opet onaj tenkre Kustos.
3: Jel nam to on upravo pokazao srednji prst?
1: Ovo nije dobro.
2: gde ide? Ne vidim ga.
3: Ne želiš da znaš.
2: Gde?
3: Dođite, da vas zagrlim. Molim vas.
1: Reci nam, molim te.
3: On će nas ugasiti.
2: Gasio nas je i pre.
3: I reprogramirati. Dajte mi ruke!
2 i 1 ga grle, isprepadani .On ih grli svom snagom.
3: Dobio je Tašinu dozvolu da prekine.
2: Prekine šta?
3: Nas. Naša jedina šansa da preživimo je da budemo kao jedno telo,jedna energija. Imaćemo snagu armije.
2: A ako to nije jedina šansa?
1: Onda ćemo otići kao ljudi . Grleći one one koje volimo.
3: Pa, nisam vas znao nešto preterano dugo.
2: Daj zajebi, znamo da nas voliš.
3: Volim vas.
Scena se trese, svetla gasnu
2: Možda bi sad bilo pravo vreme za onu trojku,a? Ovo stiskanje me baš napalilo.
1 ga poljubi
1: Volim vas.
2: Volim vas.
Mrak
3.
Galerija. Galerija. Na sceni su tri monitora. Na scenu dolazi Kustos. Pali monitore. Na njima se pojavljuju 1 , 2 i 3.Pritiska dugme na daljinskom upravljaču. Kezeći se, cokćući i mljackajući 1, 2 i 3 izgovaraju:
1: Kipo
2: Papo
- Bopo
1: Kipo
2: Papo
- Bopo
1: Kipo
2: Papo
- Bopo
Napomena: ovo ponavljaju sve vreme dok traje aukcija.
Kustos: Dame i gospodo, dobrodošli na aukciju. Prodajemo umetničku instalaciju slavne multimedijlane austrijske umetnice Taši Fon Štiftung. Ovo izuzetno umetničko delo se zove “Hvala ti,Taši Fon Štiftung!”Početna cena je dve stotine hiljada eura. Ko daje više? Dvesta pedeset hiljada, vidim li dvesta pedeset hiljada? Gospođa u roze kompletu! Idem ona trista? Gospodin sa balaklavom trista! Četristo! Ko, samo malo…A, da, gospodin u rezedo mantilu četristo. Četristo pedeset! Imamo li četristo pedeset? Gospođa u plavom sakou !Četristo sedadeset I pet-gospodin u rezedo pantalonama! Petsto hiljada!To je gospođa u plavom sakou? Ima li neko da ponudi više? Prvi put, drugi put, treći put! Prodato gospođi u plavom sakou! Čestitam!
Iza njegovih leđa se, na sva tri monitora istovremeno, umesto lica pojavi “sneg”.
Kustos: izvinite, kratkotrajne smetnje….Sve je u najboljem redu. Imali smo, kao što znate, male probleme koje su nastali zbog… hakovanja…ali je sad sve pod kontrolom.
Na monitorima se pojave 1,2 i 3 sa isturenim srednjim prstom. Smeju se publici koja se iščuđava i gnevno mrmlja, off. Monitori eksplodiraju, dižući kustosa i prisutne u vazduh.
KRAJ