Ruke

Piše: Djordje Gregović

RUKE

Taj visoki lepi čovek ima čvrst stisak ruke. Bio je u crvenom džemperu. Predstavio se, bezbojnim, unjkavim glasom – Ibrahim.

To je lepo muslimansko ime, rekoh. A pomislio sam na knjigu Inšalah Madona, Inšalah, na ono što su pisali Meša Selimović i Andrić, na baklave u Fontani i na učenice iz medrese koje trče kroz hladan vazduh ispred džamije u Sarajevu. Posle nekoliko minuta a da skoro ni reč nismo prozborili, Ibrahim je počeo svoju priču. Ne gleda u mene već u svoje ruke i govori.

Moja ti se priča lako zapamti. Ne moraš zapisat ni riječ, rekao je.

I ispričao priču.

Radio sam nekada u štampariji Grafičar dolje u Užicu i dobro sam naučio zanat. Mlad sam stigo sa sela, išlo mi je, volio sam taj poso, razumiješ. Moj stari, Ćamil, bio je bogami ponosan na mene. Ali poslije je došlo ovo naopako vrijeme i morao sam da odem. Jednom te nagaze, drugi put i ti, bolan, shvatiš da moraš neđe otić. U Bosnu, rekli su mi. A što ću ja u Bosnu kad su moji otamo pobjegli sto godina prije, to te ja pitam. Ali rat je bio počeo, lutam po mjestima, preživljavam, a opet te nekako stave u neku kolonu. Uzdahnuo je, pogledao oko sebe i rekao – U tom ratu su mislili ljudi da sve mogu a ja sam znao da ne mogu baš sve.

Slušam ga. Sedimo u bašti kafane na Zvezdari, čujem zujanje kola i insekata koji se roje pred leto. Novinar sam, ona najgora vrsta ljudi, ispred mene je drugačiji čovek – neko ko svoje breme više ne može da izdrži. A grad vražji, kao kad diše železnička stanica. Ili ranjenik u ratu.

Nijesam mogo da pucam u jednog zarobljenika kod Goražda, neki čovjek u civilu, našli smo ga kako stoku hrani. A ja sam se uplašio ubijanja. Vrdao sam do tada, ali jednom sam morao da se suočim i sa tim. Bolan, to je rat, a ja sam zaplako, stislo me je, umro sam, i nijesam mogo, razumiješ. Ispuco sam cio šaržer iz papovke u zemlju i zaplako. E onda me je za kaznu silovao poručnik, neki Fikret Sova iz tog kraja, za kaznu i primjer drugima.

Ibrahim kao da je u tom času još više pognuo glavu – Takvo je to ludilo bilo tamo i nijesi mu smio stat na put jer ćeš najebat.

Dvadeset sekundi Ibrahimu treba da ponovo uhvati vazduh i suzi oči. Da se ne vide – Ja sam za njih bio slabić, pička bolan, ništa tu nema nejasno. Poslije sam moro da bježim iz rata, navrat-nanos, samo da pobjegnem, nije važno kako. Pješačio sam mjesec dana i došao tu kod sestre, u Beograd. Ona je tu udata, dobra je žena.

Glas mu samo neznatno vibrira. Možda se tako izgovara strah – neprimetnim kolebanjem iz grudi do očiju, od očiju do grudi, kratkim trzajima. Slušam Ibrahima, shvatam da se kroz doživljenu patnju u čoveku emocije izravnaju, a neka ih nevidljiva ruka raspoređuje kao zidane blokove na kući, u tamu u kojoj nikada nema nijedne senke. Tamu u kojoj su svi obrisi deo iste vremenske kapsule.

Poslije mjesec-dva počeo sam da radim kao noćni čuvar u jednom skladištu punom igračaka za đecu. Moj zet mi je našo taj poso. Pošten je on čovjek i vjeruje da sam ja dezertitirao iz hrabrosti, razumiješ. Nije on, bolan, shvatio da sam ja iz Bosne uteko iz gologa straha.

Ispio je gutljaj soka. I nijednog trenutka me ne pogleda u oči. Ne znam da li se plaši onoga što će u njima videti, ili onoga što će njegova priča na njima utisnuti. I bio ga je stid, naslućivao sam, stid velik kao duša.

Ali bolan, onaj osjećaj poniženja koji je osto iz rata, razumiješ, to ti je kao mladež, to ostane na tebi i poslije. Džaba ti sve, to ti ne možeš išćerat vanka. Ne možeš. Ti si novinar, pametan si čovjek i znaš zašto to kažem, je li tako?

Klimnuo sam glavom kao da znam, ali nisam siguran u to i ne mogu prozreti život.

Pa onda, prijatelju, čovjek se od takvih stvari promijeni. Postane šejtan. Tako to ide.

Verujem mu, ne mogu drugačije i nije pošteno da sumnjam. Istina nije istina samo zato što se izgovori pred drugima, pomislih posmatrajući Ibrahima – istinu valjda treba doživeti da bi bila istina. A Ibrahim sada doživljava tu skrivenu istinu sa sasvim jasnom, muškom otresitošću i očima koje namah zablistaše jer je neka magla u očima napokon nestala.

Ja sam se sebe stidio, svaki dan sam se stidio kao prvi dan. Nepodnošljivo je to, bolan, nemaš đe da od sebe pobjegneš. I tada sam sreo jednog studenta, zaljubio sam se u njega i tako je taj stid puknuo u meni. Vidio sam ga kad ga nema, čuo sam ga kad ne govori, razumiješ. To je ljubav.

Ne mogu da sumnjam jer Ibrahim zna da tim prostim rečima obuhvati sve što treba da kaže. Rekao sam, želeći da ga ohrabrim, iako ne znam je li uopšte trebalo – Nije ljubav između muškaraca slabija ili neiskrenija nego ljubav između čoveka i žene.

Nije, znam bolan. Zaljubio sam se i volio ga, vjeruj mi, ko sebe. A krili smo se, morali smo. Dolazio je noću tamo u skladište, među igračke, razumiješ, kao u neki dvorac u koji samo mi ulazimo i možemo da preživimo. To je bilo naše mjesto, samo naše. Ali dogodi se nekada nešto pa se ta ljubav istanji i nestane, razumiješ. Baš tako, nestane, puhhh… kaže Ibrahim otpuhnuvši neku kuglu teškog vazduha iz sebe.

Jednom mi je disao tu na prsa, i govorio je sve one glupe prljave riječi koje ljubavnici koriste. Odvratno mi je to, čovječe. I meni se u svijest vrati onaj osjećaj poniženja iz rata. Guši me, osjećam strah i odjednom se, evo tu, u meni to ponovo pokrenulo, iz ničega bolan, kao da je to neka osveta krenula na mene.

Nije iz ničega, kažem.

Dobro, znam ja da nije. Razumijem ja da ono što proživiš ostane u čovjeku i nekada se probudi. E tako se dogodilo taj put, uhvatilo me je nešto, napad panike ili stida, ne znam ni sam. Vidio sam mu samo usne koje nešto ružno govore. Samo to. Udavio sam ga ovim mojim rukama, nije imao nikakve šanse da preživi jer sam bio mnogo jači od njega. A on je širio oči misleći da je sve to samo strast.

Ibrahim gleda u svoje ruke položene na sto između nas. Mirne, vitke i zastrušujuće u isti mah. Gledao sam i ja u te ruke. Na bulevar se navlači sumrak, preko krovova starih kuća u gornjem delu grada koje još uvek nisu porušene. Tamo još žive golubovi i ulični psi.

Htio sam da ubijem to u sebi, razumiješ, da to poništim tako što ću njega zadaviti.

Ništa ne osećam, nisam progutao pljuvačku ni zapalio cigaretu, i učini mi se da moram biti tih, tiši od tišine. Pustim ga da govori. Morao je.

Ničega više se poslije ne sjećam. Ni kako sam, bolan, sakrio leš, ni gdje sam ga odnio. Ni jesam li ga zakopao negdje ili bacio u rijeku. A niko nije tražio tog nesrećnog studenta, niko nije dolazio i niko me ništa nije pitao. Ama ništa, razumiješ. Ič. Ko da nije ni postojao pa nije ni nestao.

Čujem ženski smeh iza leđa i čini mi se kako ne pristoji tom trenutku. Baš kao da je izgubljena egzistencija nesrećnog studenta za tren dobila pogrešno ljudsko obličje. Ibrahim zuri u mene tako da u njegovim svetlim očima mogu videti komešanje stvarnosti i jedan žižak. Je li taj žižak nepouzdana istina ili nešto sasvim drugo, nešto što će se tek pojaviti? Ja nisam bio siguran u postojanje, a Ibrahim je svoj strah pustio da iščezne.

Zaćutali smo, dabome. Svako u svom svetu – svetu onog koji govori ispovest i svetu onog koji to mora čuti da bi ta ispovest imala opravdanje. Ili razlog koji će prethoditi svim drugim razlozima.

Ibrahime, rekoh – veruješ li u snove? Ja želim da u ljudske snove verujem, ali ne umem. Ne mogu.

A što bih vjerovao? Da mi bude lakše ili da se pravim da je to u snu bilo? Čovječe, ako bih povjerovao, razumiješ, to bi bilo logično i umirio bih savjest, a ni tebi ne bih sve ovo pričao. A ja znam, i ti znaš isto tako… nema ti logike u stvarima koje se dogode između ljudi. Život je život, ne može to nijedna logika da objasni.

Ponovo čujem ženski smeh kroz glasove koji dopiru iz kafane nerazgovetni i mutni kao malter. Ubrzo će zasijati hiljadu večernjih svetala, sparna noć uvlači se među ljude kao deo njihovog bića i misli. Svi otići ćemo u različitim pravcima.

Rukovali smo se pre rastanka. Ibrahim je ispio sok i pitao da li dogovor važi.

Važi.

Dogovor između dva čoveka drugačija od one dvojice koji su započeli razgovor, promenjena po sredini svojih molekula. Strah zbog saznanja da me je Ibrahimova priča promenila više nisam mogao da potisnem. Niti priču da izbacim iz sebe kad sam je već morao čuti i zapamtiti. Čak ni onda kada sam u Novostima pročitao vest da je Ibrahim legao na šine kod Topčidera, zaspao i presudio sebi. Nisam mogao jer je njegova ispričana priča postala senka u meni.

Ukotvljena, plava senka.

Tako to radi šejtan.