Piše: Čedomir Janičić
MORFING
Kaleidoskopski tunel
“Mi smo slobodna, individualna ljudska bića, a ne razmagnetisana masa!”
Ko je to rekao?
Ko god da jeste, mrtav je!
Uđimo, onda, u kaleidoskopski tunel!
Stajao sam po strani i posmatrao smrt tog nepodnošljivog, nedonesenog, sveta.
Gadan prizor.
Stara nomenklatura je propadala i pokušavala da ukaže na nepravdu.
Niko se nije osvrtao jer su i ti stari nepravedno došli na vlast.
Oni pre njih, takođe.
I tako u nedogled.
Ko se još uzbuđuje zbog nepravednog dolaska na vlast?
Na vrlinu se pozivaju njeni najgori mučitelji, i to samo onda kada im odzvoni.
Gadan prizor ticao se komadanja žrtvi.
U velikoj mračnoj sali sa razbacanim papirima, malim, bočnim vatrištima, glasnim, nerazumljivim govorom s razglasa, nova nomenklatura komadala je staru.
Bez ikakvog osećaja.
Komadanje je bilo brutalno.
Vukli su žene za kosu i šutirali muškarce koji su nepomično ležali na zemlji.
Galama je bila nepodnošljiva, što od urlika žrtava, što od besnih psovki dželata, što od preglasnog govora s razglasa, što od huka koji dolazio od vatre i promaje od razbijenih prozora.
Novinari su naokolo leteli kao muve bez glave.
Ubijali su ih usput, bez većeg zadržavanja.
Neki su poslednje trenutke života koristili da pošalju vest svojim redakcijama.
Najčešće sebe same kako umiru.
Nova vlast je već uspostavila kontrolu nad dekoderom.
DI već je bio aktiviran.
Destruktor identiteta je svaku nepoželjnu vest propuštao kroz algoritamski šreder praveći od novosti froncle koje je spajao u nove celine, tekst i sliku bez ikakve veze s originalom, po unapred datim obrascima koji su se sami generisali u neograničenom broju verzija posebno se adaptirajući za svaki pojednični slučaj.
Ljudi stare nomenklature i njihove biografije temeljno su se preuređivali i, već za nešto više od petnaest minuta, njihova povest, ali i prošlost sveta u kom su živeli, biće dizajnirana prema potrebama novih vlastodržaca.
Koliko puta sam video istu stvar?
Mnogo puta i nikada.
Uvek je ista namera, ali tehnika napreduje i nanovo zapanjuje svojim uslužnim zatiranjem svega prošlog.
Ja sam bio toliko puta podešen da više ne znam jesam li robot ili čovek.
Tradicija govori da sam čovek, nikada čovečniji, ali to je preudešena tradicija.
Usred mojih nepovezanih misli, iznenada dotrča jedna mlada novinarka i gurnu mi kameru u naručje.
Proslavila se uličnim protestima misleći da stvara novi svet.
Nije znala, ili nije htela da zna, svejedno.
I ona je bila deo dizajna nove nomenklature.
„Snimaj!“, viknu i pade bez svesti.
Iz ogromne rane na njenoj glavi liptala je krv.
Stigoše je redari nove nomenklature i zatukoše metalnim štanglama.
Umrla je u slatkoj zabludi.
To je bio njen izbor.
Mirno snimah scenu koja se preko DI pretvarala u prekrasne scene sa Fidžija.
„Putujte tamo gde nema ničega, čak ni vas samih!”
Bacih kameru i setih se nečeg što uopšte nije bilo moje sećanje.
Videh mladu, prelepu ženu punu draži kako leži na rekamijeu, polunaga, odevena samo u tamno krzno.
Obećavala je mnogo više nego što je pokazivala, a pokazivala je izobilno.
Uzdrhtah! Nije li to ljubav?
Znao sam za Kalipso i Nausikaju, Beatriče i Lauru, Titaniju i Mirandu, Lukreciju Bordžiju, Katarinu Drugu i Madam Pompadur, Vandu fon Dunajev i Merilin Monro.
Uspeo sam jednom i da se rasplačem iz čista mira gledajući drveće u parku jednog kasnooktobarskog popodneva.
To je bilo sve što se tiče mojih skrovitih čuvstava.
Stimulatori mi nisu bili potrebni.
Nisam mogao da spavam dok su moji neprijatelji bili budni.
Nomenklature nikada ne spavaju.
One ne jedu, ne kopuliraju, ne odmaraju.
One su su stalnoj promeni i dejstvu.
Biti paralelan sa tim tokom je neophodno, ali i veoma opasno.
Ako se udaljiš, smrznućeš se.
Ako se približiš, postaćeš samo žičica u aparatusu.
Ovo sećanje, međutim, bilo je necenzurisano.
Dolazilo je od preostalih prirodnih sokova u mom telu.
Slike su nekako zaobišle cenzore u mom mozgu.
Shvatih da ta boginja na rekamijeu ima da mi pokaže nešto.
Vragolasto me je pozivala prstićem.
Dalje ne mogu.
Ometa me gusti filter cenzorskih rešetki u čeonom i slepoočnom režnju.
One su znatno slabije u hipotalamusu.
Otud ova namiguša u krznu!
Masakr je bio ionako gotov.
Miris spaljenog papira, krvi i kiše opi moja čula.
Setih se Kromvela, Robespjera, Trockog i Cedonga.
Osećaj savršeno svežeg talasa, struj bez ikakvog ograničenja, preplavi me u celosti.
Taj osećaj bio je poklon nove nomenklature.
Ceo svet je protresao isti, slatki, nagli puls novog početka!
Osećanje tuposti me odvlači sa prazne povesne scene.
Čovek sličan Timotiju Liriju nasmeja se u nekoj nekontrolisanoj nanosekundi transmisije mojih motivacija.
Sve kod mene je neisplanirano.
Zapravo, ta neisplaniranost je takođe isplanirana.
Imam u sebi merne instrumente koje očitava neko iz nomenklature.
Čak i ono što se čini nekontrolisano pomno se prati i proučava.
Mentalno i telesno ja sam uvek u nekoj „situaciji“.
Neko želi da zatre sve „situacije“ i ostavi samo ravnu liniju.
Nevidljiva vrata na sceni omogućuju mi da izbegnem gužvu motiva.
Zato izbegavam stimulatore.
Moram imati jasan pogled na svaku sitnicu.
Ko je žena na rekamijeu?
Šta želi da mi pokaže?
Kako se njena želja može pretvoriti u moju?
Je li to ljubav?
Zamakоh iza nevidljivih vrata.
Trenutak odahnuća kod moje Vande
„Ljubav je večna dok traje”.
Vinisijus de Moraiš
Uđoh u topli polumrak sav od blagog mirisa narandžinog cveta kolonjske vode. Tiha uzbuđujuća svetlost dopirala je sa ljupkih, cvetnih čašica srebrnih svećnjaka. Na podu su bili prostrti svetloplavi persijski tepisi koji samo što nisu uzleteli usred tog čarobnog budoara. Sasvim u uglu nalazila se umanjena replika Cezarovog „Prsta”. Predmet je stajao u senci, u kurtoaznoj tišini, kao diskretni sluga-telohranitelj. Odnekud je dopirala je tiha muzika. Slabačka zvonca takođe. „Venera u krznu” u izvedbi državne filharmonije. Moja muza ležala je na bledoljubičastom rekamijeu u providnim velovima i lakom ogrtaču od crvenog velura. Nije imala ništa ispod osim
belih pariskih čarapica. Upitno pogledah baš u njih, a ona se zasmeja jer je očekivala baš to – moj upitni pogled na nedogovoreni detalj njene garderobe u budoaru. Ona brzo smaknu čarapice i oslobodi čudesan prizor.
“Ah, kakav zgodan papak!”, uzviknuh gušeći se od iznenadnog oduševljenja.
Njen nožni palac odista bi nešto silno neobično! Mnogo veći od bilo čega sličnog što sam ikada video bio je kao ogledalo: stablo prsta bila je drška, dok je golemi oval sa sjajnim noktom bio površina odakle sam jasno mogao videti svoje lice u ushićenom odrazu. To čudo beše savršeno, ogromno i telesno, sve od bledoružičastog mesa i zdravog, blistavog keratina kome nikakva veštačka boja ili dodatak nisu bili potrebni. Utisak beše sveprožimajuć i seksualan, napadan i otvoren, zagušujuć i vrtoglav, nešto strašno je varničilo iz sve moje aparature! Nemoćan za nešto više, ja nemo padoh na kolena i kroz suze celivah taj palac sa strahopoštovanjem od kog sam ceo drhtao na ivici da se sasvim obeznanim.
“To je neosporno predivan papak!”, šapnuh ove reči kao da će mi biti poslednje.
Onda uđe on i diže strašnu dreku. Odeven u safari komplet boje peska s odgovarajućim šeširom i lovačkim karabinom, on se ljutito trzao i pretio celim svojim telom. Vikao je i nazvao me volom. Ne znam zbog čega, ali nije mi padalo na pamet da ga pitam. Insistirao je da odmah odem. Kao da sam prekršio neko sveto pravilo svojim prisustvom i posmatranjem boginje na rekamijeu.
Ona me uopšte nije branila. Zašto i bi? Ta, on je u svemu bio bolji, iako dosta stariji, niži i slabiji od mene. Njegovu viku prekidalo je grozno, bolesno kašljanje. Dopustih mu da me pošteno izdeveta u njenom prisustvu bičem za pseta. Ležeći i dalje na svom rekamijeu, ona s dosadom na lepom i okrutnom licu posmatraše scenu mog strašnog poniženja. Ipak, pokaza nečuvenu milost: ne sakri nožicu nego je još prekrsti, a onu palčinu jače istaknu grčeći druge prste.
Bio je to Veliki Broj Jedan!
Toranj smrti!
Znak najurgentnijeg upozorenja!
Svetionik u oluji mog zanosa!
Uspravni pozdrav svim mojim stradanjima!
On me na kraju pljunu i šutnu. Psovki i teških uvreda, jasno, nije nedostajalo. Odoh od njih u krajnjem poniženju posrćući i ječeći od bolova, ali sav u blistavoj sreći o kojoj je, ovde ili bilo
gde drugo, teško bilo šta više reći.
O ne, ne želim da se vratim. Ne želim da izađem. Uopšte, ne želim da me lavirint ponovo spoji s početkom ili iluzijom da sam izlazeći iz njega stigao do kraja. Ako sam već ušao, idem do njegovog središta. Tako odlučih i samleh u sebi, uz sladostrasni drhtaj, nepotrebni ponos!
Izađoh na nevidljiva vrata u zidu.
Život s praljom
„Kad bih mogao, kad bih samo mogao…”
„Šta? Šta?..”
„Uh, ne znam…”
Miris narandže zameni grozan vonj prljavih nogu i neopranog klozeta. Dođoh u stan gde sam imao iznajmljen sobičak bez prozora i grejanja.
Kad tamo gužva. Vika, plač, detinja cika. Stari gazda je pojeo deci večeru. Bio je gladan, pa navalio i sve pojeo. Nemaju sada ništa da daju deci.
„Govno, govno jedno!”, siktala je njegova žena, starica: besna i nemoćna naduvena ženetina, nepokretna u krevetu s upišanom posteljinom.
„Tata, zašto si sve pojeo?! Deca nemaju ništa”…
Njegova kćerka, majka dečurlije, slomljeno je klečala i tukla se po glavi ne verujući u strašnu sudbinu koja ju je snašla. Stari je mumlao, očigledno sasvim pijan, pa spazivši nešto jurnu ka stolu. Na masnoj, šarenoj mušemi sakrio se komadić salame kog njegov pijani um ipak registrova i ščepa pre kćeri, koja je takođe skočila na plen, ali prekasno. Stari odgurnu kćer, stavi salamu u usta i proguta.
Sada stvarno nije bilo ničega. Ni mrvice.
„Gospodine”, šaputala je kćerka u polumraku mog sobička. Svetlost je dopirala iz staričine male bolešljive sobe koja kao da će se s bolesnicom i sama ubrzo ugasiti.
„Gospodine, pomozite! Udelite nam nešto, deca će mi umreti od gladi. Ja ću vam, znate, biti veoma zahvalna. Ako mogu nešto, evo sada i ovde…”
Bila je to veoma mlada žena: plava, krupna, bujna, neobično glupog lica. Radila je kao pralja, izdržavala je roditelje i decu kako je znala i umela. Imala je tajno mesto na tavanu zgrade
gde je dovlačila svoje mušterije na brzo olakšanje. Umesto novca često bi dobila prezrivu psovku, šamar ili čak dobrane batine.
Imao sam novca za jednu jedinu veknu hleba. Otkopčah šlic i uđoh u njena ogromna usta. Kroz vrata nas je posmatrala nepokretna starica i šmrcala ne puštajući glasa od sebe. Pošto je sve progutala od mene, kćerka ode i kupi hleb za decu.
Kada vide hranu, starac se ponovo ustremi, ali meni prekipe i izgazih ga, samo što ga nisam ubio. Tada mirno i lepo večerasmo hleb, so i svežu vodu.
Posle i zapevasmo!
Oženih se plavom praljom. Moja muza na rekamijeu ne mogavši da razume, još manje da podnese taj neočekivani zaokret u mom i njenom životu, pokuša da oduzme sebi život. Pomislih kako bih krišom noću ušao u prosekturu i otfikario njen nožni palac za uspomenu. Laknu mi jer taj plan uopšte nije bio neostvarljiv. Malo požalih što nije umrla.
Kod kuće ubrzo pripitomih tasta koji je sada bio trezan i ozbiljan. Bavio se raščešljavanjem pozorišnih vlasulja. Tašta se naslađivala scenama između mene i moje žene kojih bi odista u izobilju i od svake vrste. Ipak, slao sam svoju nevestu svakodnevno i to više puta na tavan. Nije više bilo šamara i batina, nego pravih para od kojih vremenom kupismo novu kuću, poslasmo njenu decu u skupe škole u inostranstvo i obiđosmo sve poznate banje.
Moja muza s rekamijea poče da mi šalje pisma prepuna vatrenih izjava ljubavi. Čitao sam ih u veselom društvu svoje žene, pralje. Ona, razume se, nije bila mnogo pametna, ali njena urođena pakost tačno je znala čemu se u tim poslanicama naročito valjalo narugati.
Na primer, pisalo je ovako: „Ja vas volim celim svojim bićem!” Znajući za naš raniji odnos i njegovu neobičnu prirodu, moja žena zagonetno reče: „Bilo bi bolje reći – bičem!” Ja je smesta pohvalih. „Da je napisala ‘bičem’, ja bih te ostavio i otišao k njoj!”, rekoh i lukavo je pogledah očekujući njenu zbunjenost. „Znam”, reče moja žena mirno. „Zato sam ja tvoja žena a ne ona. Ja znam, ona ne zna”.
To, da znate, uopšte nije bila prosta pralja, već mudra, mlada boginja, jedna iz moje glave tek rođena Minerva, čudo koje se iz dana u dan pretvaralo u novu muzu i centar gravitacije sveg mojeg bića.
Ostalo je još samo nešto malo. Sitnica. Samo jedan potez do savršenstva. Nisam mogao da ugušim svoje porive, pa uzviknuh jednog lepog majskog dana u našoj novoj kući na osunčanom bregu:
„O, kakva šteta, kakva šteta!”
Moja nevesta-muza baš tada siđe s novog, udobnog potkrovlja s kavaljerom koji se sav zajapuren i znojav zakopčavao stavljajući košulju u pantalone. Kad me vide, on zbunjeno i hitno izvadi debeli buđelar i mojoj divi s poštovanjem udeli nekoliko povelikih banknota. Mahnuh neodređeno prema njemu kao da razgonim nesabranu misao.
On brzo nestade i potrča prema svom prevozu ispred naše kuće. Auto mu stajaše na šljunkovitoj stazi s rondelama u obliku krvavog srca s božanstvenim ružama koje su se smešile kao stotine ženskih ustašaca.
„Tvoja stopala su tako – obična! Kad bi samo moglo… Ne znam ni ja, ali nešto…”, rekoh snuždeno i zabrinuto.
Starci su pomrli, deca su bila u internatu na drugom kontinentu. Vreme je bilo za novi početak. Prevrati su bili daleko. Došlo je vreme da se svi smirimo.
Ona potom otrča neobuzadno smejući se, pope se na sprat u našu spavaću sobu i odseče svoje prstiće ostavivši samo palčeve i maliće. Nožice behu kao s roščićima.
Trpevši grozomoran bol, ona preda mnom uzigra one svoje crviće, a ja, videvši taj neprocenjivi prizor, rasplakah se od uzbuđenja. Smesta ostavih onu svoju staru muzu i objavih svetu da pripadam bez ostatka samo mojoj plavoj pralji koja sada više nije bila nikakava pralja, već moja Minerva, moj svet, moje sve!
Moja bivša muza ubrzo se ubi, te je sahraniše sa sve neokrnjenim prstekanjama. Šta će mi ta mrtva čuda kada ovo pored mene tako dražesno živi! I tako čarobno igra!
Morfing, sve ispočetka
Eto, dragi moji, to bi bila jedna srećna životna priča! Dođoh u središte lavirinta. Bejah tu, u jasnoći svojih naslada, večno – koliko mi nova nomenklatura već dozvoli.