Piše: Čedomir Janičić
PALINDROM
Avion je kružio nad aerodromom. Bila je noć, vejavica i led na pistama. Kroz prozor su se smenjivali mrak i beličaste aveti oblaka, pahulja i vetra.
U avionu je bilo nešto više od stotinu putnika i članova posade. Uglavnom turisti i poslovni svet. Mnogi su spavali sa maskama na licu i otvorenih usta, kao streljani vojnici.
Avion se malo zanosio od udara vetra ali nije bilo razloga za brigu. Čekao se najpovoljniji trenutak za sletanje dok se vejavica malo ne primiri.
Bio je drugi februar dve i dvadesete. Padobranski se setio da je čuo na radiju u taksiju o datumu-palindromu. Niz od nula i dvojki čitao se isto i s leva na desno i obratno.
Palindromi. Setio se šaljivo-poučne igre iz detinjstva: tri palindroma koje imaš na svom telu. Oko, kuk i… Ah, da – kapak! Ana voli Milovana. Neda Ukraden. Ne, to nije. Ali ima neka Neda. Da, Maja sa Nedom ode na sajam. Još nešto s Anom? Ana nabra par banana. Nešto ozbiljnije: Džojsovo kucanje na vrata – tattarrattat, najduži palindrom u Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Ekovo ili Deborovo ili Vergilijevo: In girum imus nocte et consumimur igni. Kružimo u noći i guta nas vatra.
Ovo poslednje zainteresova Padobranskog. I on je kružio u avionu nad aerodromom u vejavici, a sigurno da postoji baš i ne tako mali procenat mogućnosti da na kraju svi završe u vatri usled neuspešnog ateriranja. Možda neko u avionu donosi virus od kog će svi umreti u vatri, to jest u vrućici. U Kini hara neki neki čudni grip. Kažu da je stigao i u Evropu.
Padobranski bez entuzijazma u mislima prelete preko ovih rebusa kao preko razbibrige kojima se zabavljaju ljudi s nesanicom. Odavno je prestao da broji ovce – nijedna tehnika nije pomagala. Ponekad bi uspeo da zaspi tako što je opuštao mišić po mišić, prvo ruke, pa noge, pa delove trupa. To bi potrajalo, često bi izgubio koncetraciju i morao sve iznova. Ovaj palindrom ga je samo dodatno razbudio. Osećao se osveženo, u glavi mu je blistao tečni kristal kao televizijski ekran sa stotinu kanala u visokoj rezoluciji.
Kružimo u noći. To je, sećao se, aluzija na noćnog leptira. Taj insekt se posle beskrajnog kruženja oko sveće naprosto spali tako što uleti u plamen. Ipak, on kruži u noći, ali ne kruži oko noći, već oko svetla. On je biće tame i njemu mrak ništa ne smeta. Njega do katastrofe dovodi ono što je nasuprot tami: toplota, svetlost, središte kruženja.
Naš avion kruži nad pistom spasa u mrklom mraku i vejavici. Ako ne sletimo na vreme i na pravi način, umrećemo.
Padobranski je zamislio otkazivanje motora, poniranje aviona, maske za disanje koje landaraju iznad glava kao veseli novogodišnji ukrasi, čuo je krike putnika, «majski dan» u kokpitu, stjuardese koje nemaju vremena za svoju paniku pokušavajući da smire onu kod putnika, udarac posle kojeg je sve tama. Večnost noćnog leptira.
Guta nas vatra. Vatra je proždrljiva. Tela putnika i članova posade rastrgnuta od siline udarca i munjevitim dejstvom oštrih metalnih sečiva gore u strahovitom plamenu. Možda ne baš toliko strahovitom, kerozina u avionskom rezervoaru ima taman toliko da još malo kruže i da se spuste. Verovatno imaju rezervni plan, sletanje na nekom obližnjem aerodromu i goriva do tamo. Svakako, bez onih spektakularnih vatrenih stihija u katastrofama prilikom poletanja kada su rezervoari puni.
Noćni leptir privučen majušnim plamenom, dovoljnim da ga opčini i ubije, kruži oko njega, verovatno u pokušaju da odoli strašnom i slatkom iskušenju. Orbita je sve uža, u telu već oseća vrelinu koja nije od njegovog uzbuđenja, naprotiv, uzbuđenje se pretvara u led, nešto ga poslednji put vuče od propasti u sigurnost mraka i hladnoće, vrelina postaje nepodnošljiva, a onda – naglo uleće u plamen. Kao što je već rekao: večnost noćnog leptira.
Užas i slast. Večno prokletstvo. Kružiti u noći, istovremeno biti progutan od vatre. Kao večna nesanica. Ova sada u avionu. Teško da je uporediva s paklom, ipak, još teže da je može nazvati blagoslovom. Nešto do toga mora biti, u protivnom bi spavao s maskom Zoroa bez proreza.
Nesanica je stanje izabranosti. U poređenju sa spavačima, Padobranski sebe vidi kao posebnu vrstu. Nesanica je nepodeljiva. Spavači hrču u horu, besani drežde svako za sebe. Bez imena, bez tradicije. Njih iz mrtvih ne dižu budilnici, oni su zombiji koji lutaju naokolo u potrazi za onim što je nemoguće pronaći.
Padobranski oseti nagli nalet nežnosti prema sopstvenoj boljci. Ili – ne boljci – zašto bi to bila boljka? Spavanje je generalna proba za smrt. Nesanica bi, prema tome, bila to isto za besmrtnost. Postojanje koje se čita isto sa svake strane. Ili, ne? Biti otrgnut od nepostojanja, biti pokrenut, i kretati se u večnosti prema postojanju, prema apsolutu postojanja. To nije palindrom. Naprotiv.
Bio je nezadovoljan izostankom palindroma. Kao da je nesanica protekla uzalud. Činilo mu se lepšim i zaokruženijim da sve počinje i završava u ništavilu. Krik samrtnog ropca i prvi plač novorođenčeta započinju isti niz sa svake strane životnog puta. Mali krugovi svetala u noći. Svako posebno, kao ovo besano kruženje u avionu, i svi zajedno, kao njegov život – sve bi se čitalo kao jedan ili mnoštvo palindroma.
U tom naizgled savršenom svetu zjapila je čudovišna arkana. Samodovoljno kruženje, bez spasonosne piste ili središta koje nas vodi makar i u užasnu smrt, nije imalo smisla. Kao svako savršenstvo i ovo se rušilo u nemoći da se preživi izvan kratkog tautološkog dometa.
Padobranski izgubi bodrost i on ponovo oseti dobro poznatu tupu obamrlost s kojom je živeo otkad
zna za sebe. Mentalne igračke u nesanici imale su svoj rok trajanja. Nikada dovoljan da se pretvore u stav ili životni cilj. Kružio je u beskrajnom mraku svojih raspršenih misli.
Nešto mu se rugalo u zaraznoj melodiji vulgarne pesmice koju nikako nije mogao da izbaci iz glave. Ana voli Milovana.
*
Ispod su se nazirala svetla aerodroma. Počeli su da se spuštaju. Glas pilota je svima
poželeo dobro jutro i zamolio putnike da ostanu na svojim mestima i vežu pojaseve.
Avion je ponirao povremeno drmusajući se na vetru.
Točkovi su malo tvrđe dotakli pistu, avion se sigurno dočekao, svetla aerodromskih zgrada
projuriše sa sitnim snegom kroz prozor i neispavane, natečene oči Padobranskog.
LETO IVANA TADIJANA
Dugo, beskonačno leto pretilo je kao i proteklih godina. Govorilo je: nećeš uspeti, Tadijane! Nećeš me preživeti!
To što je još uvek bio živ ni najmanje nije umanjivalo pretnju. Naprotiv! Dobro je znao po koju cenu i kako je preživeo prošlo leto, onda i pretprošlo, i ono tamo, i ono s poplavama… Sve do onih mladalačkih koje nije bilo potrebno preživljavati, onih koje su se gasile s jesenima.
Sada je jeseni čekao kao spas. Prva pusta popodneva na glavnoj ulici, kada briše vetar pun šumova i jeke, delovala su na njegova letom razdražena čula kao melem na opekotine. Dečji autići sa sintetičkim melodijama koja se hipnotički ponavljaju, naizgled napušteni (nije mogao da se seti gde su sedeli prodavci te mamidece), pojačavali su utisak iščezavanja, prolaznosti, pustoši koja je gradu ponekad s jeseni lepo stajala.
Ivan Tadijan je bespomoćno kriknuo u sebi. Bio je kraj juna, ulice su bile preplavljene posetiocima festivala. Jesen je bila daleko, kao utopija o srećnom društvu. Ivan Tadijan je bio duboko potišten.
Ovaj put stvari su izgledale gore nego ranije. Ivan Tadijan je u nekoliko proteklih potresnih, sezonskih sesija, svaka je trajala po jedno leto, iscrpeo sav svoj rezervoar flešbekova. Postao je sam sebi jasan u retospektivi kao natpis na nekom metafizičkom blesimetru kog je lako i pročitati i razumeti. Od budućnosti nikada ništa nije ni očekivao. Preostao mu je lokvanjev list ovog i sada dana kao jedina izvesnost. Ovo leto, drugim rečima, nije imalo ni tradiciju, ni nadu u nešto više i koloritnije od puke smene godišnjih doba. Ivan Tadijan je stajao u mestu i tonuo.
Ivan Tadijan nije napustio grad, niti mu se ikada prepustio. Jasno mu je bilo rečeno i na delu pokazano da će sve što bude rekao ili učinio biti upotrebljeno protiv njega. I zaista, nekoliko puta se opustio: rekao je naglas neke smešne stvari, napio se za novu godinu i pevao na ulici, glupirao se bivajući sam sebi duhovit i zanimljiv. Pamtio je težak mamurluk, besne reči, poglede pune
prekora, podsmehe i, konačno, ruganje lažnih prijatelja koji su ga godinama podsećali na te epizode, sve dok nije prekinuo veze s ljudima.
Ivana Tadijana probudi vetrić od otvorenog prozora. Mirisao je na lipe i stanične nužnike. Železnička stanica javljala se ošrim piskom lokomotive i razglasom iz kog se čuo ženski dubok glas: nerazumljive reči najave polazaka i odlazaka jutarnjih vozova.
Ivan Tadijan je ustao iz kreveta tačno u sedam. Imao je košmare i potrebu da upuca jastuk na kom je spavao. Mehanički zvuci kamiona za odnošenje smeća i mašine za košenje uličnih travnjaka vraćali su ga u stvarnost. Otkada nije sanjao nešto od čega bi se budio sretan! Zapisao je davno jedan takav san: nebo na moru pred oluju, vetar postaje sve jači, na dugačkom daščanom molu prilazi mu školska drugarica iz osnovne i nešto pokušava da mu kaže. Ali njen glas se ne čuje od vetra. Njena smeđa kratka kosa sa dužim pramenovima sa strane pada joj na lice. Ona razmiče kosu i nastvalja da govori. On je ne razume ali njeno prisustvo na molu i njihova samoća pred olujom čine ga beskrajno sretnim.
Ivan Tadijan je usmerio umorni, neradoznali pogled u daljinu. Linija horizonta nekada mu je izgledala kao morska pučina. Noću su svetla dopirala kao sa udaljenih ostrva i svetionika. On sam je bio kao neki navigator na golemom brodu petospratnice, a pogled s prostrane terase, široke koliko i fasada njegovog stana, bio je kao s pravog, brodskog komadnog mosta. On bi razgledao ravničarsko more, susedne zgrade i ulice, parkove i drvorede, daleka svetla u noći – sve to kao brodove koje bi pozdravljao, opredmećene portulane koji su pokazivali smer vetrova i zračili iz tačaka u prostoru kao mala sunca usred okeana, vodu koja je šumela i prskala pod njegovom lađom, ogromne platane osunčane i hladovite. Morske senzacije začas umukoše. Grad je izgledao neprijateljski i tuđ. Setna podsećanja nikako se nisu lepila na zidove i ulice. Otpadala su s površina i gužvala se, kao stari cirkuski plakati.
Ivan Tadijan, gušeći samosažaljenje, bodro podiže pogled k nebu. U jednom delu ukazalo se meko plavetnilo, kao na slikama radosnog rokokoa. Nije mu se činilo neumesnim tako blago, svetlo plavetnilo. Čeznuo je za nečim što ga neće podsećati na neumoljivu propadljivost stvari. Nešto u čemu će, posle odista dugog vremena, videti prijateljsko lice, obećanje da preostalog vremena ima dovoljno, da ne mora da žuri… Nešto što bi ga ohrabrilo, posavetovalo, utešilo…
Ivan Tadijan je primetio kako siva boja, ili bolje: nedostatak ikakve boje, zauzima njegov grad, zgradu po zgradu, ulicu po ulicu, kvart po kvart. Nekada šarene, obećavajuće ulice, pune sveta i smeha, sada su se gasile u sivilu čak i ako su bile krcate. Svi ti ljudi bili su kao svatovi bez pesme.
Ivan Tadijan nije imao pred sobom nijednu perspektivu. Pokušaj bega bi ga zamorio, nije imao daha za promene, ništa nije stvorio da bi se i za trenutak zavarao kako je negde ili s nečim svoj na svome. Naprotiv, bio je tuđ na tuđem. Čak ni tuđinu s tuđim svetom nije delio. Bio je tuđ svojom, nepodeljivom tuđinom.
Ivan Tadijan je čitavog jutra pravio planove za šetnju. Poseta groblju na zapadnom obodu grada privlačila ga je sunčanim smirajem. Voleo je rumene senke sutona nad šumarkom i poljima. Mnoga drveta malih čempresa davala su groblju mediteranski izgled. Izjutra groblje je bilo užurbano i puno radnika koji su se dozivali. Svetlost je bila surova i direktna. Mediteranska, ali kao u nekom velikom, zagušljivom gradu na moru.
Ivan Tadijan je pokušao da se priseti nekog imena koje bi mu značilo i koje bi ga možda izvuklo iz emocionalnog škripca. Sva imena, čitav imenik njegovog života, sve je bilo neumoljivo jasno i konkretno. Nikakav odušak u novoj ili bar drukčijoj perspektivi. Nije ga se ticalo baš ništa. Nedodirljiv za sirenski zov imena, svog i svih ostalih.
Ivan Tadijan je otvorio vrata od terase i izašao na težak, zagušljiv vazduh. Kratka jutarnja svežina je iščezla. Jedan sivoplavi golub je proleteo uz šuman lepet krila. Ivan Tadijan je spazio na terasi nekoliko belih macki od golubjeg izmeta. Opale liske, grančice i latice cveća lepile su se za keramičke pločice. Zelene plastične stolice i okrugli baštenski trščani sto bili su isprljani od prašine i ptičjeg izmeta. Ivan Tadijan je odlučio da se ne probija kroz zapuštenost terase, vratio se u kuhinju i zatvorio vrata. Primetio je mnoštvo žutih tačkica na neopranom staklu koje su dodatno otežavale vidik sužen od žućkaste izmaglice i sivog fluida ispod oblaka. Primetio je u kuhinji zidove s memlom u uglovima i boju koja se ljuštila oko zelene kockaste plafonjere. Karirani stolnjak, tri stolice presvučene svetlosmeđom tkaninom s cvetovima, uramljeni akvareli s cvećem i vazama zauzimali su polovinu male kuhinje. Kada bi se okrenuo, video bi tamnosmeđe viseće kuhinjske elemente, sudoperu, štednjak, radnu površinu i frižider u neprekidnom nizu. Kad bi oprao prozore imao bi lep vidik na sever i istok, od ušuškanih
gradskih četvrti, prostranih parkova, periferije oko železničke stanice, sve do linije horizonta, beskrajnih polja i retkih šumaraka.
Ivan Tadijan je ispitivao tišinu u svom stanu. Odmah je shvatio da ta tišina nije savršena. Čuo je krckanje starog parketa i ispucalog laminata, klokotanje u cevima, tamnu jeku starih ormara, miran zuj povelike muve, krčanje svojih creva i sasvim slabe zvukove spolja, u dvorišnom delu njegove i susednih zgrada. To su bili dečji plač, dozivanje nekog izdaleka, televizijske vesti i turiranje motora automobila.
Ivan Tadijan nije gubio sabranost. Svi alarmi bili su upaljeni, utroba mu je odskočila u grlo, damar je radio kao sumanuta pedala na bas bubnju. U glavi je pak bilo sve jasno i čisto. Napadi panike nisu više bili ograničeni na gluvo doba noći. Znali su podmuklo da ujedu dušu usred bela dana, sunčanog letnjeg podneva.
Ivan Tadijan je bio umoran čovek. Činilo mu se da je budan čitavu večnost, od sećanja na sedenje na noši do ovog sada i ovde trenutka. Ništa mu nije promaklo. Sećao se svega, bez gužve i nereda. Nije mešao važno i nevažno. Ipak, zavežljaj je postao preveliki. Težak. Poverenje u sopstveno telo nikada ga nije izneverilo. Da nije vremena i trošenja u njemu, poverovao bi u premoć tela nad dušom: slabom, kolebljivom, pospanom, kao loša beskonačnost. Čak i ovako, malo načeto, telo je izazivalo duboko poštovanje, savršenu veru u čvrst poredak stvari i konkretnost materije.
Ivan Tadijan je dugo svodio svoje račune. Od najranijeg detinjstva, gotovo svaki upamćeni detalj – njih je odista bilo mnogo – čvor ili nejasnoća, pa do jučerašnjeg dana, sve se nanovo doživljavalo, preispitivalo, po sto puta prelazilo korak po korak. Napokon, jednog dana u rano proleće, bio je to neki mart u nastajanju, Ivan Tadijan je shvatio da više nema nijedno bolno sećanje. Pomirenje je bilo stvarno i konačno, kao smrt.
Ivan Tadijan nije imao više šta da kaže. Ne zato što je sve rekao, već zato što je ostao bez reči. Njegova ćutnja nije dolazila od punoće, već od praznine. Sedeo je ispred televizora i puštao vreme svog jedinog, neponovljivog života da teče, da se prazni, kako bi se jednom zasvagda ispraznilo i odvelo ga, nadao se, u neku podnošljiviju izvesnost.
Ivan Tadijan je gledao video klipove koji su prikazivali trenutke nežnosti između veoma starih ljudi. „Sačuvajte romansu“, pisalo je ispod svakog. Nije bio toliko star, a nije imao ni partnerku. Zašto su ga onda ti klipovi tako dirnuli?
Ivan Tadijan je bio umoran. Pospan. Zevao je dok mu se vilica nije ukočila.
Ivan Tadijan se setio svog poslednjeg kontakta s nekim ljudskim bićem. Bio je to telefonski razgovor s izdavačem. Nije išlo u dobrom smeru. Loša sezona pretvorila se u godine. Razgovor je bio neka vrsta oproštaja. Ipak, Tadijan je, preko pomirljivog ali neumoljivog govora, čuo još neke šumove. Zatvaranje vrata, kratak sumnjivi šum cibzara i oštar vodeni mlaz koji je prštao u keramički zid. Izdavač je govoreći s njim urinirao. Glas se ubrzo počeo probijati kroz hučanje sušilice za ruke. Ivan Tadijan je ćutao. Pratio je zvukove koji su okruživali izdavača. Smetao mu je njegov glas. Ti nasumični zvuci, Ivan Tadijan je shvatio, bili su ono glavno. Oni su govorili Tadijanu ono što je izdavač odista mislio o njemu i njegovom pisanju. Bilo je manje uvredljivo od uopštenih, sladunjavih fraza i nepotrebne raspričanosti. Izlazeći iz toaleta izdavač se izvinio i prekinuo razgovor. Sve je trajalo onoliko koliko je trebalo izdavaču da dođe do toaleta, obavi ono što je imao i da izađe. Ceo Tadijan, drugim rečima, stao je, ne u dnevnu rutinu izdavača, nego pauzu od rutine, u ono čega nema u rokovnicima. Ivan Tadijan se divio konkretnosti odgovora na svoja mutna i bojažljiva pitanja. Gruba direktnost ima u sebi nečeg lekovitog, oporavljajućeg. Ivan Tadijan, međutim, nije znao šta bi s tim iznenadnim naravoučenijem. Još manje, s takvim ozdravljenjem.
Ivan Tadijan se prvi put uplašio kada je shvatio da stari. Zatim se još više uplašio da će taj strah biti izgovor za nečinjenje tamo gde je još uvek mogao mnogo da pruži od sebe. Strahovi su se gomilali. Sada nije bio daleko od jednog opšteg, sveobuhvatnog straha, straha s licem i telom, njegovog dvojnika koji bi ga usisao i postao on sam.
Ivan Tadijan je stigao na kraj svog puta. Bio je to još jedan od mnogih krajeva, ali istovremeno, još jedan pravi kraj. Pravi i lažni krajevi razlikovali su se samo u unutarnjem osećaju. Zašto je bio opčinjen poslednjim stvarima. Zato što je, nadao se, bio opčinjen lepotom. Nigde na svetu nema toliko lepote, činilo mu se, kao u nežnoj prolaznosti i smiraju stvari koje lako i bez bola umiru. Opisati umrlu nimfu ubranog cveta na stolu pored oproštajnog pisma mogu samo tužni
ljudi, neutešne prirode, setni usamljenici do kojih nikome nije stalo. Ivan Tadijan se osećao kao jedan od njih.
Ivan Tadijan je posmatrao letnju, toplu kišu kroz prozor svog stana na petom spratu.
Ivan Tadijan je osećao umor od kog je bilo nemoguće oporaviti se.
Ivan Tadijan je stao.